Posle 1.683 dana Dragan Stojković nije više selektor fudbalske reprezentacije Srbije. Njega će na toj funkciji zameniti Veljko Paunović i naredne sedmice ta odluka će da bude i zvanično potvrđena na sednici Izvršnog odbora. Paunović je nema nikakve dileme zaslužio šansu, ali grdno se varaju svi koji misle da će njegovim imenovanjem biti rešeni nagomilani problemi u fudbalskoj Srbiji.
Odavno mnoge stvari u domaćem fudbalu ne funkcionišu kako treba. Međutim, do sada je sve pokrivano rezultatima reprezentacije koja je uspevala da se plasira na poslednja dva velika takmičenja, Svetsko prvenstvo u Kataru 2022. godine kao na i Evropsko u Nemačkoj 2024. godine. Nisu „Orlovi” ni tada blistali pošto u šest utakmica nisu slavili nijednu pobedu, ali svi su bili i te kako prezadovoljni učešćem pošto je kasa FSS dobrano popunjena, a to je bilo važnije od svega.
U FSS su već odavno neophodne kadrovske promene na svim nivoima počev od regionalnih savaza da vrha FSS. U svim regijama na čelu se nalaze pripadnici vladajuće stranke koji se baš i ne razumeju previše u fudbal. Treba se samo podsetiti izbornog cirkusa u maju 2016. godine kada je potpuni fudbalski anonimus Slaviša Kokeza jednoglasno izabran za predsenika FSS. Dobio je svih 77 glasova.
Tri godine godine kasnije od mogućih 69 glasova dobio je 68. Glasačka mašinerija je besprekorno delovala. U takvoj situaciji je od kandidature odustao nekadašnji reprezentativac i kapiten Mančester junajteda Nemanja Vidić. Na površinu su isplivali hipokriti, karijeristi, klimoglavci čija je jedina obaveza bila da disciplinovano glasaju kako im se kaže. „Da, gospodaru”, je njihova omiljena rečenica. Jedina referenca da bi bilo ko dobio funkaciju ili bio delegat u Skupštini FSS je ta da bude član ili simpatizer vladajuće stranke. Još tada je bilo jasno da je bahatost obuhvatila fudbalski sport. Takva situacija je i danas,
Čelnici saveza predsednik Dragan Džajić (79) i njegov zamenik Nenad Bjeković (78) zaslužuju sve počasti za učinjeno tokom karijere, ali i Džaja i njegov prvi saradnik su blizu devete decenije života. Svuda u svetu ljudi u tim godinama ne obavljau nikakve rukovodeće funkcije. Nema dileme da njih dvojica nemaju potrebnu energiju da se uhvate u koštac sa nagomilanim problemima kojih ima i previše. Utisak je da ih to i ne interesuje previše.
Fudbal u Srbiji se, nažalost, zauvek nepopravljivo promenio i treba istaći samo neke od problema. Neophodno je „pozabiviti” se regularnošću u svim rangovima takmičenja.
Javna je tajna da se rezultati nekih utakmica znaju danima unapred pre nego što se utakmice i odigraju. U savezu niko ne reaguje na sve brojnije sumnje. Naravno, da gledaoci ne žele da budu učesnici unapred „režiranih” predstava. Prazne tribine to najbolje potvrđuju. Da u Srbiji ne postoji skoro nikakvo interesovanje govori i podatak da za celo kolo fudbalske lige bude „nategnutih” 15.000 gledalaca i to sa neplaćenim kartama.
Domaće prvenstvo je najnezanimljivija u Evropi. Kakva je to liga u kojoj Crvena zvezda ima budžet od više desetina miliona evra, a ostali nemaju ni za kafu? Da ne govorimo o minijaturnim klubovima, koji se guraju u prvoligaško društvo, a u ozbiljnom fudbalu bi bili u nižem rangu takmičenja. Neki timovi iz elitnog ranga nemaju čak ni svoj stadion pa praktično sve utakmice igraju kao gosti. Svima je jasno da Super liga mora da bude smanjena i da je sa 16 klubova preglomazna, a kvalitet fudbala je zašto ne priznati očajan.
Fudbalski savez Srbije mora da vodi svakodnevnu bitku za povratak publike na stadion, za poboljšanje kvaliteta, bitku protiv kojekakvih menadžera koji za uloženih „pedeset hiljada dinara” ostvaruju milionske profite. FSS se mora beskrupulozno boriti i protiv sukoba interesa koji je kod nekih ljudi očigledno prisutan, a funkcija u savezu im nije prioritet.
Najveći krivci što je fudbal postao „smeće koje niko neće”, sede upravo u savezu. Njihova nesposobnost i sebičnost osudila je fudbal na životarenje, a ne život. Srpskom fudbalu preti „moždani udar” ako se u najskorije vreme ne izvrše velike promene. Vrh saveza nije preduzeo baš ništa da bi se raščistio haos, jedino reaguju kad su im ugrožene privilegije, a za dugogodišnje propadanje fudbala nije ih briga. Na našim stadionima se ogleda slika društva ogrezlog u kriminal i korupciju.
Na kraju još nešto što je trebalo možda i ranije istaći. Izuzimajući baš retke medije i pojedince koji na to ukazuju, ostali žurnalisti se prave i „gluvi” i „slepi” i o tome nikako ne pišu. Međutim, politika je i te kako upetljana u srpski fudbal. Većina o tome ćuti, ali narodski rečeno lokalne „čivije”, a i pojedinci na daleko većim političkim funkcijama odlučuju o važnim pitanjima u našem fudbalu.
Slično je i u ostalim oblastima života. Zaposleni u zdravstvu, prosveti, kulturi, pravosuđu… već duže vreme ukazuju na to da ni u tim oblastima ništa ne funkcioniše kako treba i da su neohodne temeljne reforme jer sistem odavno ne funkcioniše. Tako je i u fudbalu, ali i sportu generalno. Činjenica da Srbija ove godine nije osvojila nijednu medalju na brojnim takmičenjima (Košarkaši, košarkašice, odbojkaši, odbojkašice, vaterpolisti) to najbolje potvrđuje.
Javnosti su dojadile parole, lažna obećanja, floskule i demagogija. Dosta im je pozorišnih predstava i igrokaza. Aktuelno rukodstvo FSS nije dokazalo da je sposobno da pokrene stvari sa mrtve tačke. Navijači žele reprezentaciju na koju će biti ponosni i regularnu ligu u kojoj rezultati utakmica neće biti poznati unapred.
Dakle sve je jasno. Promena sistema na svim nivoima društva je neophodna. Dok se to ne dogodi stvari neće krenuti na bolje. Agonija će biti nastavljena.
Milorad Bjelogrlić
