„Mi nevidljivi, mi obespravljeni, izašli smo na ulice da nas vidite, da postojimo. Postojimo i živimo sa našom decom sa invaliditetom, smetnjama i bolestima. Dok vi menjate skupocena odela – nama ste dali šipak.“

„Niko nas ne čuje, godinama apelujemo.“

„Mi ne tražimo da nas država plaća. Tražimo samo da nas prizna.“

Te rečenice nisu političke parole. One su krik majki i očeva koji godinama žive u senci birokratije, boreći se za zakon koji bi im dao ono što im je život davno oduzeo – sigurnost.

Njihova jutra ne počinju kafom, već lekovima, sondama i proverama da li njihovo dete diše mirno.

U tom svetu ne postoji pojam „slobodan dan“. Bolest ne zna za vikend, a ljubav ne zna za umor.

U krevetima gde drugi sanjaju, oni dežuraju. Čekaju da alarm zazvoni, ne da bi krenuli na posao, već da bi prebacili dete u drugi položaj, uključili aparat, proverili saturaciju.

Država ih zove roditeljima, ali sistem ih ne vidi ni kao radnike, ni kao građane. Oni su, zapravo, neplaćeni medicinari, fizioterapeuti, noćne sestre i psiholozi u istom telu. Kada ih pitate šta žele, ne govore o novcu, već o dostojanstvu: da mogu otići kod lekara bez straha da će dete ostati bez nadzora, da mogu imati penziju, makar simboličnu, da sistem prizna da je njihova svakodnevica rad, a ne privilegija.

Njihove kuće nisu tihe — čuju se aparati, pumpice, motori od respiratora. Tu nema priče o odmoru, ni o letovanju. Postoji samo jedna misija: da to dete diše, jede, nasmeje se, makar jednom dnevno.

I dok mnogi od nas misle da su heroji oni na naslovnicama, istinski heroji stoje iza zatvorenih vrata.

Ne žale se, ne traže aplauze. Samo zakon. Samo priznanje da su deo društva, a ne fusnota na marginama socijalne politike.

Paralelna Srbija

U međuvremenu, dok oni ćute, vlast ne. Ona uvek ima prioritet. Za njih nema zakona, ali ima za „ćacilend“. Ima za lažne Milane, za prenos uživo „napada“ koji traje taman toliko da kamere stignu, za hapšenje na licu mesta i ispitivanje uz pripremljeni govor — pred narodom koji više ne zna da li gleda vest ili skeč.

Dok roditelji prave liste lekova koje ne mogu da priušte, država pravi liste zasluga svojih poslušnika. Dok majke drže bolesnu decu u naručju, predsednik drži konferencije o sopstvenoj brizi za narod. On brine — ali samo kad su kamere uključene. Za te majke nema naslova, nema prenosa, nema zakona. Jer njihova priča nije korisna za rejting.

I tako, dok se u zemlji vežba empatija pred reflektorima, oni stvarni heroji ostaju u mraku. Njihov glas ne ulazi u prenos, njihova muka ne staje u kadar. Ali stoje, i dalje, pred Vladom — sa transparentima koji su postali hronika njihovog života: „Zakon roditelj-negovatelj – kada?“

Postoji Srbija u kojoj roditelji mole za zakon. I postoji druga — ona u kojoj se organizuje napad na „ćacilend“. U prvoj majke na protestima drže transparente. U drugoj, predsednik drži mikrofon.

U prvoj deca dišu uz aparate. U drugoj „napadnuti“ čita sa papira dok policajci, kao statisti, potvrđuju scenario. U prvoj ljudi veruju u Boga i dostojanstvo. U drugoj veruju u režirane reportaže i plaćene suze.

Pitam se, iskreno — da li živimo u istoj zemlji? Ili je jedna Srbija na aparatima, a druga u direktnom prenosu? Jer dok jedni preživljavaju stvarne drame, drugi vežbaju improvizaciju pred kamerama. I dok majka brine da li će imati za terapiju, neko se brine da li će kadar biti dovoljno dramatičan.

Postajem sumnjičava prema pojmu „stvarnosti“. Kada čujem ljude kako komentarišu „napad“, pitam se — da li su lobotomisani ili samo
uvereni da ih misle drugi? Jer ta lakoća poverenja u sve što dođe sa ekrana opasnija je od svake bolesti. Tamo gde se sumnja ubija, istina se ne leči.

Paralelna Srbija postoji. U jednoj se čeka terapija, u drugoj — aplauz. U jednoj se traži zakon, u drugoj — saglasnost. A između njih — jaz sve veći, tiši, dublji od ijednog političkog spota.

Snaga promena

Ali u toj paralelnoj Srbiji, prava nada ne dolazi iz kabineta. Ne dolazi iz govora, prenosa uživo ili unapred pripremljenih scenarija. Dolazi iz studenata — onih koji i dalje veruju u pravdu, u zakon, u ljude. Iz njihovih malih pobeda, inicijativa i protesta. Oni pokreću promene koje ovaj sistem više ne prepoznaje, jer više ne zna šta radi.

I dok predsednik traži aplauz pred kamerama, studenti stvaraju stvarnu Srbiju — onu u kojoj zakon za roditelje-negovatelje nije samo papir, već pravo, obaveza i priznanje za one koji se bore svakog dana.

Jer prava snaga leži u onima koji ne čekaju na instrukcije sa vrha, već deluju, uče i menjaju. U njima je svetlo koje neće ugasiti ni lažni Milani, ni režirani napadi, ni zaborav države.

dr Svetlana Cvijanović