„Ми невидљиви, ми обесправљени, изашли смо на улице да нас видите, да постојимо. Постојимо и живимо са нашом децом са инвалидитетом, сметњама и болестима. Док ви мењате скупоцена одела – нама сте дали шипак.“

„Нико нас не чује, годинама апелујемо.“

„Ми не тражимо да нас држава плаћа. Тражимо само да нас призна.“

Те реченице нису политичке пароле. Оне су крик мајки и очева који годинама живе у сенци бирократије, борећи се за закон који би им дао оно што им је живот давно одузео – сигурност.

Њихова јутра не почињу кафом, већ лековима, сондама и проверама да ли њихово дете дише мирно.

У том свету не постоји појам „слободан дан“. Болест не зна за викенд, а љубав не зна за умор.

У креветима где други сањају, они дежурају. Чекају да аларм зазвони, не да би кренули на посао, већ да би пребацили дете у други положај, укључили апарат, проверили сатурацију.

Држава их зове родитељима, али систем их не види ни као раднике, ни као грађане. Они су, заправо, неплаћени медицинари, физиотерапеути, ноћне сестре и психолози у истом телу. Када их питате шта желе, не говоре о новцу, већ о достојанству: да могу отићи код лекара без страха да ће дете остати без надзора, да могу имати пензију, макар симболичну, да систем призна да је њихова свакодневица рад, а не привилегија.

Њихове куће нису тихе — чују се апарати, пумпице, мотори од респиратора. Ту нема приче о одмору, ни о летовању. Постоји само једна мисија: да то дете дише, једе, насмеје се, макар једном дневно.

И док многи од нас мисле да су хероји они на насловницама, истински хероји стоје иза затворених врата.

Не жале се, не траже аплаузе. Само закон. Само признање да су део друштва, а не фуснота на маргинама социјалне политике.

Паралелна Србија

У међувремену, док они ћуте, власт не. Она увек има приоритет. За њих нема закона, али има за „ћациленд“. Има за лажне Милане, за пренос уживо „напада“ који траје таман толико да камере стигну, за хапшење на лицу места и испитивање уз припремљени говор — пред народом који више не зна да ли гледа вест или скеч.

Док родитељи праве листе лекова које не могу да приуште, држава прави листе заслуга својих послушника. Док мајке држе болесну децу у наручју, председник држи конференције о сопственој бризи за народ. Он брине — али само кад су камере укључене. За те мајке нема наслова, нема преноса, нема закона. Јер њихова прича није корисна за рејтинг.

И тако, док се у земљи вежба емпатија пред рефлекторима, они стварни хероји остају у мраку. Њихов глас не улази у пренос, њихова мука не стаје у кадар. Али стоје, и даље, пред Владом — са транспарентима који су постали хроника њиховог живота: „Закон родитељ-неговатељ – када?“

Постоји Србија у којој родитељи моле за закон. И постоји друга — она у којој се организује напад на „ћациленд“. У првој мајке на протестима држе транспаренте. У другој, председник држи микрофон.

У првој деца дишу уз апарате. У другој „нападнути“ чита са папира док полицајци, као статисти, потврђују сценарио. У првој људи верују у Бога и достојанство. У другој верују у режиране репортаже и плаћене сузе.

Питам се, искрено — да ли живимо у истој земљи? Или је једна Србија на апаратима, а друга у директном преносу? Јер док једни преживљавају стварне драме, други вежбају импровизацију пред камерама. И док мајка брине да ли ће имати за терапију, неко се брине да ли ће кадар бити довољно драматичан.

Постајем сумњичава према појму „стварности“. Када чујем људе како коментаришу „напад“, питам се — да ли су лоботомисани или само
уверени да их мисле други? Јер та лакоћа поверења у све што дође са екрана опаснија је од сваке болести. Тамо где се сумња убија, истина се не лечи.

Паралелна Србија постоји. У једној се чека терапија, у другој — аплауз. У једној се тражи закон, у другој — сагласност. А између њих — јаз све већи, тиши, дубљи од иједног политичког спота.

Снага промена

Али у тој паралелној Србији, права нада не долази из кабинета. Не долази из говора, преноса уживо или унапред припремљених сценарија. Долази из студената — оних који и даље верују у правду, у закон, у људе. Из њихових малих победа, иницијатива и протеста. Они покрећу промене које овај систем више не препознаје, јер више не зна шта ради.

И док председник тражи аплауз пред камерама, студенти стварају стварну Србију — ону у којој закон за родитеље-неговатеље није само папир, већ право, обавеза и признање за оне који се боре сваког дана.

Јер права снага лежи у онима који не чекају на инструкције са врха, већ делују, уче и мењају. У њима је светло које неће угасити ни лажни Милани, ни режирани напади, ни заборав државе.

др Светлана Цвијановић