Belgijski psiholog Matijas Desmet tvrdi da se totalitarizam ne rađa iz zle namere političara, već iz kolektivne psihološke dinamike. On nastaje kada se društvo nalazi u stanju duboke nesigurnosti, straha i gubitka smisla. U tom vakuumu, masa traži spas u narativu koji joj nudi jednostavno objašnjenje i jasno definisanog vođu. Ako tu teoriju primenimo na Srbiju, slika postaje zapanjujuće prepoznatljiva.
- Izolacija i atomizacija društva
Desmetov prvi uslov za totalitarizam je društvena izolacija. Srbija je već decenijama u stanju razbijenosti — ekonomske, ideološke i moralne. Ljudi su umorni, prekarni rad ih je obesmislio, porodice se raspadaju, prijateljstva nestaju u toksičnoj atmosferi sumnje. U takvom okruženju, vlast ne mora mnogo da radi — dovoljno je da održava haos, da bi građani ostali pasivni. Atomizovani pojedinci ne veruju ni sebi ni drugima, ali veruju u vođu koji obećava stabilnost. To je prva faza masovne formacije: kolektivna glad za „spasiteljem“. - Gubitak smisla i moralnog orijentira
Desmet piše da je moderni čovek izgubio osećaj smisla i vere u institucije. Srbija je ovde gotovo školski primer. Institucije ne postoje – one su dekor, kulise na sceni jedne centralizovane moći. Ljudi više ne veruju ni u sudove, ni u medije, ni u obrazovni sistem. Kada nestane poverenja u strukture, ostaje samo figura vođe kao jedini simbol kontinuiteta. Vučić je to prepoznao: on ne vlada kroz institucije, već kroz emocionalni odnos s masom. U njegovom diskursu nema države – postoji on lično, koji se „boreći“ žrtvuje svakodnevno za narod. Taj emotivni kontakt postaje nova forma religije, zamena za izgubljeni smisao. - Strah i kolektivna anksioznost
Desmet upozorava da se masovna formacija zasniva na slobodno plutajućem strahu — osećaju nesigurnosti koji traži kanalizaciju. Vučićev sistem upravo od toga živi. Svaki dan građani se bombarduju porukama o „napadima spolja“, „izdajnicima iznutra“ „tajkunima“, „zlim ambasadama“, „opozicionim monstrumima“. Strah postaje alat kontrole, a anksioznost gorivo lojalnosti. Zanimljivo je što taj strah ne mora biti racionalan: masa se ne boji zato što postoji stvarna pretnja, već zato što joj vlast stalno daje emocionalni okvir pretnje. Time se proizvodi kolektivna histerija, koja zamenjuje racionalno razmišljanje. - Kreiranje narativa i „moralne misije“
Kada se masa formira, potrebno je da dobije moralno opravdanje. Desmet navodi da u totalitarnim društvima ljudi veruju da rade „pravu stvar“. Vučićev narativ je upravo to: borba protiv neprijatelja, izgradnja „zlatnog doba“, odbrana „nacionalnih interesa“. On stalno govori u mesijanskim terminima – kao da lično nosi sudbinu naroda. U toj psihološkoj matrici, svaka kritika vlasti postaje napad na zajednicu. Onaj ko postavlja pitanja nije građanin, već „neprijatelj naroda“. Tako se zatvara Desmetov krug: masa više ne sumnja, ona veruje. Nije bitno šta je istina, bitno je ko je izgovara. - Samoodrživi totalitarizam
Desmet ističe da totalitarizam opstaje ne kroz represiju, već kroz dobrovoljno učešće. Srpsko društvo ne mora da bude nasilno potčinjeno – ono se samo potčinjava. Ljudi gledaju istovremeno humoristične emisije koje ismevaju režim i informativne emisije koje ga slave. Ta shizofrenija proizvodi apatiju, a apatija čuva sistem. Nije potrebno zatvarati ljude, dovoljno je da ih se preplavi propagandom i lažnom emocionalnom toplinom – slikom vođe koji „brine“. U takvoj matrici, istina nije zabranjena; ona je jednostavno nebitna.
Zaključak: Desmetovo ogledalo Srbije
Desmet upozorava da izlaz iz totalitarne psihoze ne leži u sukobu, već u povratku autentičnom govoru — u dijalogu, smehu, umetnosti, prijateljstvu, u svemu što razbija masovnu hipnozu. Ako pogledamo Srbiju danas, vidimo društvo koje je izgubilo poverenje u reč, jer se reč
pretvorila u oružje. Ljudi se ne smeju iz radosti, već iz sarkazma; ne govore da bi razumeli, već da bi nadglasali. To je trenutak u kojem totalitarizam postaje potpun — kada masa više ne vidi razliku između istine i laži, jer joj je udobnije da veruje u priču nego da pogleda stvarnost.
Izlaz iz hipnoze: studenti kao poslednja linija svesti
Mattias Desmet u svojim analizama tvrdi da se totalitarni sistemi ne ruše spolja — oni se tope iznutra, kada se probudi mali, ali postojan deo društva koji odbija da pristane na kolektivnu iluziju. Taj deo on naziva „glas razuma“, i kaže da je dovoljno da čini svega 10% populacije da bi razbio masovnu formaciju. U srpskom kontekstu, taj glas bi mogli biti — studenti. Ali da bi to bili, prvo moraju ponovo postati ono što su nekada bili: savest društva, a ne njegovi posmatrači, već aktivni učesnici.
- Mladi u senci kolektivne anksioznosti
Danas u Srbiji mladi ne veruju da imaju budućnost. Vlast im nudi samo dve opcije: da se „snađu“ ili da odu. Tako se formira generacija apatičnih, ali ne i glupih ljudi — svesnih manipulacije, ali preumornih da je ospore. To je, po Desmetu, savršeno stanje za održavanje totalitarizma: svest bez otpora. Kada čovek ne veruje da može išta promeniti, on se povlači. A kada se povuče masa mladih, društvo gubi imunitet. - Univerzitet — nekada centar svesti, danas servis sistema
Devedesetih, studentski protesti bili su iskra koja je probudila društvo iz Miloševićevog narcizma. Danas, univerziteti više ne ćute. Profesori nisu u strahu da izgube položaje, studenti nisu u strahu da izgube bodove. Akademski prostor je pretvoren u birokratski mehanizam, lišen ideje, debate i slobode, bio, više nije ( već godinu dana). Desmet bi rekao: „totalitarizam je najstabilniji kada obrazovanje postane administracija.“ I zaista, u zemlji u kojoj se diploma meri po političkoj podobnosti, a ne po znanju, formira se generacija bez kritičkog mišića — savršena masa, meka, poslušna i emocionalno umorna. - Strah kao valuta poslušnosti
Vučićev sistem opstaje na emociji straha — ali ne samo kod starijih. Kod mladih, strah ima novu formu: strah od beznađa. Nije ih potrebno zastrašivati policijom — dovoljno je da im se oduzme nada da se bilo šta isplati. I upravo tu nastaje ono što Desmet naziva kolektivna hipnoza: svako oseća da nešto nije u redu, ali niko ne veruje da ima pravo da to kaže. Tako se stvara društvo tišine — i to ne nametnute, već prihvaćene. - Glas koji budi
Desmet tvrdi da se masa ne može razuveriti logikom, već autentičnošću — govorom koji je lišen straha. U Srbiji taj govor poslednjih godina ponovo dolazi iz studentskih redova: grupe koje organizuju proteste,koji se šire po celoj Srbiji humanitarne akcije, šetnje za slobodu, tribine o medijskoj cenzuri. One možda deluju nevažno, ali one su, po Desmetovoj teoriji, prve pukotine u zidu. Jer, kad mladi ponovo nauče da se okupe, da razmišljaju, da se smeju vlasti — totalitarizam počinje da puca. Desmet to zove „reintegracijom smisla“ — vraćanjem osećaja da čovek nije sam, da zajednica još postoji. - Povratak smisla kroz zajedništvo
Vučićev sistem opstaje jer ljudi osećaju da su sami. Zato je lek — zajedništvo, ne revolucija. Desmet kaže: „Totalitarizam ne pobeđuje sila, nego razgovor, muzika, umetnost, susret između ljudi.“ Upravo tu ulogu studenti mogu preuzeti: da vrate dijalog u društvo koje je ogluvelo. Da obnove krugove razmene mišljenja, kulture i solidarnosti — da ponovo nauče starije kako se misli slobodno. Jer, ako stariji veruju da se više ništa ne može, mladi moraju verovati suprotno. To nije samo politički zadatak, to je duhovni čin — prvi otpor totalitarnoj letargiji.
Treći deo: Glas koji vraća svetlo
Hannah Arendt je jednom napisala da je „svaki početak čudo koje spasava svet“. Mattias Desmet je to čudo pokušao da objasni psihološki — kao trenutak kada pojedinac prestaje da bude deo mase i ponovo postaje ličnost. U Srbiji, to čudo nije pitanje ideologije, već unutrašnjeg buđenja: trenutka kada čovek shvati da ga više nije strah da misli, da govori, da stoji sam — makar i nasred tišine.
- Svet bez istine
Totalitarizam, kaže Arendt, ne počiva na laži, već na uništenju istine. Jer kad istina više nije važna, čovek gubi orijentir, a s njim i sposobnost da razume svet. U Srbiji smo dugo živeli u takvom vakuumu — istina je postala stvar ukusa, činjenice su zamenjene „osećajem“, a mišljenje – navikom poslušnosti. Ta duhovna dezorijentacija nije proizvod jednog čoveka, već kolektivne potrebe da se veruje u nekoga, makar i pogrešnog. Desmet bi rekao: to je srce masovne formacije — kolektivno bekstvo od nesigurnosti ka iluziji
smisla. - Kada mladi počnu da misle
A onda, uvek iznova, pojavi se iskra. U biblioteci, na fakultetu, u dvorištu kafića — grupa studenata počne da postavlja pitanja koja
niko drugi ne postavlja. Ne zato što su hrabri, nego zato što im je „dosadno“ da ćute i što shvataju da stvari koje se dešavaju oko njih, više nisu „normalne“. Iz te „dosade“ često počinje sloboda. Oni ne veruju više u autoritete, ali veruju u reč, u pesmu, u zajednički trenutak u kojem se govori istina. To su oni mali krugovi Desmetovog „glas razuma“ — ljudi koji ne žele da ruše, nego da
razumeju. I upravo to postaje najopasniji oblik otpora. - Nova zajednica — bez vođe
Za razliku od starih revolucija koje su tražile nove lidere, ovo novo buđenje traži odsustvo vođe. Desmet upozorava da svaka nova idolizacija vodi u isti krug hipnoze. Zato mladi ne moraju da imaju vođu — dovoljno je da imaju poverenje jedni u druge. Zajedništvo, ne idol. Razgovor, ne parola. To je način da se prekine psihološki mehanizam koji održava strah. Kad se u društvu ponovo pojave ljudi koji se okupljaju iz radoznalosti, a ne iz poslušnosti, totalitarizam gubi tlo pod nogama(da li je to primenjivo u Srbiji?). Arendt je to nazivala „obnovom javnog prostora“ — mesta gde se istina ne meri brojem, već snagom prisutnosti. - Umetnost, ironija, nada
U društvima zarobljenim propagandom, umetnost postaje subverzija. Ironija — lek. Smeh — oružje. Umetnici, pesnici, studenti — oni koji prkose uniformnosti govora — postaju glas svetla koji, kako kaže Desmet, „vraća smisao u svet koji je izgubio sposobnost da se čudi“. U Srbiji, taj glas nije tih i uporan je. On se javlja u pesmama, muralima, performansima, improvizovanim tribinama. On ne traži revoluciju, već ponovno rođenje poverenja, samo su na to silom prilika „naterani“. I to je možda najdublji oblik otpora koji jedno društvo može pružiti. - Novi početak
Arendt je verovala da je svaki čovek sposoban za novi početak jer je rođen — i da se iz svakog rođenja rađa mogućnost promene sveta. Desmet bi dodao: taj početak ne dolazi iz politike, već iz unutrašnjeg smirenja koje prepoznaje laž i odlučuje da više ne učestvuje u njoj. U tom smislu, promena u Srbiji neće doći sa vrha, nego odozdo — iz tih prostora gde mladi ponovo uče da veruju sebi. Kada se taj proces dogodi, vlast gubi moć, jer mase više nema. Postoje samo pojedinci — slobodni, svesni i povezani.
Epilog
Kada jednog dana istorija bude pisala o ovom vremenu, možda neće pamtiti političare, ali će pamtiti one koji su govorili kada su svi ćutali. Biće to studenti, profesori, umetnici, lekari, obični ljudi koji su, bez oružja i stranačkih simbola, odbili da pristanu na hipnozu. I možda će tada neko reći ono što je Desmet rekao na kraju svog predavanja: „Ne pobjeđuje onaj ko ima moć, već onaj ko ostane svestan.“
A svest, jednom probuđena — više se ne da uspavati.
dr Svetlana Cvijanović
Foto: Vojin Radovanović, Danas; Beta
