Knjigu “Destrukcija rekonstrukcije” (izdanje: Catena mundi, oktobar 2025) završio sam podsećanjem na tri Njutnova zakona.

Prvi: Telo ostaje u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja dok ga neka spoljna sila ne primora da ga promeni.

Drugi: Ubrzanje tela je direktno proporcionalno rezultanti sila koje na njega deluju, a obrnuto proporcionalno njegovoj masi.

I treći – zakon akcije i reakcije – obelodanjen još 1867, a koji mi najneposrednije “živimo” u Srbiji 2025: Na svaku akciju (silu) uvek postoji jednaka i suprotna reakcija (kontra-sila), odnosno svaka akcija izaziva jednaku i suprotnu reakciju.

U tom tekstu pod naslovom “Preobraženje ili kako je Poglavica porazio sopstveni narod” išla je i konstatacija: “Na Preobraženje gledano, Poglavičnim rečnikom kazano: Država je pobedila – jer su njena deca, njena budućnost, prebijena ili u zatvoru, a ako nisu, isterana su na ulice. Država je pobedila tako što je Poglavica porazio sopstveni narod.”

Gledajući danas paravan opoziciju u Poglavičinom parlamentu kako udarnički legitimiše aktuelnu vlast, pomislih da bi adekvatan naslov ove kolumne, daleko bilo, mogao da bude: “Sveti Jovan Bogoslov ili kako je Poglavica, uz saučestvovanje većeg dela opozicije, pokušao da razori mladost i budućnost ove zemlje”…

Jer, danas je praznik svetog apostola i omiljenog Hristovog učenika Jovana Bogoslova, a verovanje je da na ovaj dan seljaci treba da odmaraju svoju stoku, žene da ne diraju ni pletivo, ni makaze, ni igle da ne bi miševi izgrizli rublje, dok u mnogim krajevima, u ove dane počinju, svadbe koje traju po tri dana.

A opozicija, baš kao da se, u pravom svadbarskom rahatluku, uživela u ulogu dece iz Ršumove pesmice: “Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta”… S tim da je opozicija, ovde i ovih dana, ukras (Poglavičine) Narodne skupštine u stanju državnog udara.

Međutim, može biti da u još jednom grmu leži zec. Jer, sve do ranog popodneva “živi bili nismo”, sve cupkajući od slatke neizvesnosti, šta će nam to danas Poglavica da saopšti u najvanrednijem od svih vanrednih obraćanja ove nedelje; nagađajući da će na sva neprijatna pitanja kojih, naravno, neće ni da bude odgovarati u stilu nekih svojih prethodnika “gde ste našli sad to da me pitate kad Hilandar gori”, kad mi jaran Erdoan prodaje dronove vojsci nezavisnog Kosova, kad su uvedene sankcije NIS-u, kad će za koji dan izbori na KiM, sad kad smo konačno otkrili da za smrt 16 ljudi ispod nadstrešnice nisu krivi korupcija i donosioci političkih odluka već onaj diverzant Bačulov, a vama je, izrodi nijedni, sad do nekakvih vanrednih parlamentarnih izbora, sada kada nam je najbitnija “stabilokratija” kojom su me, za vjek’ vjekova, miropomazali moji zapadni prijatelji, sad kad sam napadnut ja, što znači, država i narod; nije fer da to radite sada kada mi se gase moje preskupo plaćene kontrablokade, kada ne možemo više, zbog vas takvih i takvih, na miru da sazidamo ni novi red grudobran čadora Age Hasanage, u našem večitom paravojnom bivaku ispred Dvorskog, tj. mog porodičnog parka…

A ispalo je da mu je, u najvanrednijem od svih vanrednih obraćanja, bilo najvažnije da konstatuje kako američke sankcije NIS-u nipošto nisu usmerene protiv, ne daj Bože, Najvišeg Državnog Rukovodstva (NDR), e da slučajno neka “ovčica usput ne zanese” i ne pomisli da su Ameri njega lično pustili niz vodu.

Zato je u sankcije NIS-u udrobio svašta još ponešto – od toga kako su nas “blokaderi (čitaj: studenti koji u vreme prvog gasnog aranžmana sa Rusima bili tek prohodali) ostavili bez gasovoda” do izričite tvrdnje da su CRTA (i opet, “blokaderi”) direktno upleteni u “izvođenje obojene revolucije”.

Na kraju je, reklo bi se namerno, otkrio i stvarne razloge privremene kolaboracije sa “proevropski konstruktivnom opozicijom”, pozivajući svoju Tajnicu koja je 25. novembra prošle godine izvršila državni udar, a i dalje je “zadužena” za dogovaranje sa EU da im, “ispuni sve iz reformske agende, sve što im padne na pamet, i biračke spiskove i preporuke ODIR-a, jer mi, tj. on lično, nemamo strah od narodne volje, pa ćemo najkasnije za godinu i nešto videti kakva je narodna volja”. Naravno, time je i tu opoziciju, na jednoj strani, posramio pred opozicionim biračkim telom, a na drugoj strani joj, utehe radi, poručio da može da nakrivi šešir još najmanje godinu dana što se njenih poslaničkih mandata tiče.

E, ovde valja podsetiti da je i do prošlih, takođe vanrednih parlamentarnih izbora iz decembra 2023, takođe došlo nenadano, na osnovu “usluga dobre volje”, doduše tada ne evropskih nego američkog ambasadora, tako što su predstavnici dela opozicije koji su organizovali proteste „Srbija protiv nasilja“, predali zahtev u kojem su od Poglavice tražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih i beogradskih izbora.

Bilo je to kucanje na otvorena vrata, pošto je isti nalog i jednim i drugima – opoziciji da zatraži, a Poglavici da im udovolji i raspiše izbore – prethodno stigao iz američke ambasade. Podrazumevalo se da do bilo kakvog poboljšanja izbornih uslova nije došlo, jer to opozicija, ruku na srce, nije ozbiljno ni iskala.

Iako, bar prema Ustavu, najviše predstavničko, zakonodavno i ustavnotvorno telo, Narodna skupština kojoj je, i nakon državnog udara koji je, 25. novembra, izvela predsednica parlamenta i nakon što su studenti, 5. maja, zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, veći deo parlamentarne opozicije nastavio da daje legitimitet – postala je običan paravan za svakodnevno poništavanje Ustava, najviših zakona i najvažnijih institucija iz sve tri grane vlasti.

Svojim saučestvovanjem na prvoj sednici jesenjeg zasedanja Skupštine, “konstruktivna opozicija”, legitimisala je i dva, u najmanju ruku, sporna zakona – onog koji se tiče “Ekspo 2027” i onog o legalizaciji objekata.

Ovo izigravanje većinske volje antivučićevskog biračkog tela, “konstruktivni opozicionari” obično brane velikim rečima, moćnim parolama, najvišim “evropskim” interesima. Vele, “zato da se ne bi zaustavile ili da bi se otkočile naše evropske integracije“. Neki od participatora u legitimisanju nelegalnog i nelegitimnog saziva parlamenta, opravdavali su to time da su tu “zbog građana, jer je to jedino mesto gde mogu da čuju šta se zaista događa u Srbiji”. Drugi, da je isključivi razlog njihovog učešća “obraćanje ljudima koji nemaju svakog dana šansu da čuju drugačije mišljenje, da vide da postoji alternativa i da stvarnost nije onako ružičasta kako je predstavnici vlasti predstavljaju“. Treći, zato da bi “pred građanima koji prate skupštinu demaskirali laži koje plasiraju“. Četvrti, zato što misle da “ne mogu sada da se povuku, jer su dobili mandat od građana”.

Kao da do tog dela opozicije ne dopire poziv narodne bune.

Da ne govorimo o tome da je ono što se u parlamentu dogodilo 25. novembra bio školski i teorijski primer klasičnog državnog udara. To je ona situacija u kojoj najviši državni zvaničnik ili neka najviša državna institucija poništava, uzurpira i okupira prava, obaveze i ovlašćenja neke druge institucije, bilo zakonodavne, bilo izvršne, bilo sudske vlasti. Toga dana, u samo tri i po minuta, Poglavičina Tajnica “objedinila” je raspravu u načelu i po amandmanima, na budžet koji je najvažniji zakon koji jedna skupština donosi u toku jedne godine. U toj “raspravi” nijedan od narodnih poslanika, koji je bio prijavljen za raspravu, nije dobio reč. Sve se svelo na nekoliko Tajničinih usklika i rukomlata – “ne damo Srbiju”, “Srbija, Srbija”, “usvojićemo budžet”, “Aco Srbine” i dizanje, pa bacanje na pod srpske zastave.

Skoro godinu potom, opozicija koja učestvuje u radu parlamenta pod državnim udarom i u trenutku kada je Srbija u narodnoj bunu, zapravo, izigrava Poglavičin „smokvin list“.

Samo što ovde nije reč o skrivanju seksualne, nego neke druge, mnogo neukusnije, neprikladnije i neugodnije, golotinje od Evine i Adamove. Pravilnije rečeno – sramote. Kao što je vlasnik “Ružičanstvene imperije”, kad god su mu demonstranti pripretili bacanjem svežih jaja na njegov nelegalni objekat, on svoju medijsku sramotu štitio “odevaući” celu zgradu u nacionalnu zastavu, tako paravan opozicija služi Poglavici kao pozitivan ogled i ugled pred našim EU mentorima. Po principu, ponovo radi – opozicioni, pa još i proevropski – bioskop.

Tvrde da “građani od njih to očekuju”, iako ogromna većina građana koji su glasali za parlamentarnu opziciju na izborima u decembru 2023. godine, upravo traži suprotno – da svi opozicioni poslanici, imenom i prezimenom, zatraže ono što su studenti već zatražili, a to je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. I da, u međuvremenu, ti proklamovani opozicionar, ne učestvuju u radu odbora i skupštinskog plenuma, ali i da zvanično ne vraćaju poslaničke mandate.

Iz Ekološkog ustanka koji, uz Demokratsku stranku, jedini delimično žrtvuje svoj komoditet bojkotujući rad skupštinskog plenuma i resornih odbora, kao razlog za to navode da je parlament „mesto gde hara kleptomanije, mesto izvora najvećeg kriminala i rušenja svega što se zovu institucije“.

A studenti i građani u pobuni, ionako, niti su od parlamentarne opozicije tražili da vrati poslaničke mandate već samo da izbojkotuju rad skupštinskih tela, niti su opoziciji zabranili da izađe na buduće izbore, već su samo zahtevali da, pošto prethodno opozicioni poslanici potpišu zahtev za raspisivanje vanrednih izbora, opozicija na te izbore izađe na jednoj ili, maksimalno, dve liste, a ne da rascepkana odigra još jednu utakmicu u korist Poglavice i njegovih plutokrata, a dojučerašnjih gologuzana.

Zato opozicija, što pre, treba da bude isterana na čistac: ili da posluša glas svojih birača sa prethodnih izbora i glas aktuelne većinske antivučićevske Srbije ili da pošteno prizna da joj nije do izbora, makar do isteka punog mandata sadašnjeg parlamentarnog saziva, pošto dobar deo poslanika tzv. opozicije može samo da sanja da to i sutra (p)ostane.

Nastavi li se ovaj cirkus sa parlamentom i u njemu, to će značiti samo jedno – da opozicija svesno pristaje da bude fingirani fikus normalnosti, privid lažne demokratije pred “opservatorima” iz EU i paravan nepostojećeg legitimiteta Narodnoj skupštini Srbije i susednom joj Ćacilendu.

Jer, prethodnih dana, opozicione “konstruktiviste” su, naizmenično, malo prenaglašeno hvalili, a malo ih licemerno sažaljevali (“vi ste bivši, vi ćete uskoro samo preko TV-a gledati skupštinu i promenu vlasti, ako do nje dođe, vas student neće”) Poglavičina Tajnica i Vođa Naprednih Jezičkih Patrola, a to može da znači samo jedno.

Da samoproglašeni Vrhovni paravojni zapovednik Ćacistana i ostalih okupiranih bantustana Srbije, te opozicione poslanike, među kojima je i puno časnih ljudi, namerava da iskoristi za razbijanje energije studentskih protesta i otupljivanje narodne bune. Da, nakon toga, deo njih upregne u svoja kola, a ostatak odbaci kao upotrebljenu papirnatu maramicu. A posle toga, te froncle opozicionih ostataka ni Dunav ni Sava ne mogu da operu, a nekmoli busanje u prsa junačka kako su oni tamo njima, u parlamentu, eto, u brk skresali da je SNS “političko krilo organizovane kriminalne grupe koja vlada Srbijom”.

Cvijetin Milivojević