Ove godine Beogradski sajam knjiga više liči na kulisu nego na praznik pisane reči. Dok zvanični mediji prenose slike osmeha, rukovanja i naslova koji „blistaju u punom sjaju“, stvarnost se ne može sakriti — brojni izdavači povlače se iz učešća, mnogi nezavisni autori ostaju bez prostora, a kultura se ponovo svodi na improvizovani dekor državnog samohvalisanja.
Zvanični nivo, u maniru koji već godinama neguje, održava narativ da je sve pod kontrolom, da institucije funkcionišu, da narod čita, stvara i napreduje. U stvarnosti, međutim, ono što se nekada zvalo kulturna politika svelo se na loše režiran spektakl, čiji je cilj da prikrije pustoš – ekonomsku, moralnu i duhovnu.
Kultura u minusu
Izdavači koji su se povukli s pravom upozoravaju da u zemlji u kojoj je osnovno preživljavanje postalo luksuz, knjiga više nema tržište, a ni smisao koji joj je nekada davan. Nekada se na Sajmu razgovaralo o idejama, jeziku i slobodi. Danas se uglavnom broje kvadrati, cene i medijski prilozi. Dok vlast pokušava da sačuva privid „kulturne stabilnosti“, stvarni kreatori i mislioci povlače se u tišinu, iscrpljeni pritiscima, ignorisanjem i potpunim odsustvom podrške. Otkazivanja izdavača nisu samo pitanje ekonomije, već i etike — pitanje da li iko želi da bude kulisa u predstavi koja je odavno izgubila smisao.
Prividi kontrole
Vlast, koja „drži sve pod kontrolom“, zapravo drži samo narativ. Kontrola medija, kulturnih institucija i javnog diskursa nije dokaz snage, već straha. Taj strah da se ne čuje drugačije mišljenje, da ne progovori knjiga koja postavlja pitanja, da se ne pojavi autor koji ne duguje poslušnost. I zato se svaka prazna hala i svaki nepostavljeni štand pretvaraju u simbol — ne neuspeha Sajma, već neuspeha države da razume sopstvenu kulturnu misiju. Jer zemlja koja se hvali „kulturnim kontinuitetom“, a u isto vreme guši svaku nezavisnu reč, ne slavi knjigu — ona je koristi kao dekor svoje iluzije o normalnosti.
Šta ostaje kad knjige odu
Kad se svetla hale ugase, kada nestanu protokolarni osmesi i kad poslednji novinar ode, ostaće samo tišina — ona vrsta tišine koja ne donosi mir, već svedoči o praznini. Ta tišina ne pripada knjigama, već onima koji su odlučili da ih zaborave. Jer prava kriza ne počinje kad se izdavači povuku, već kad vlast poveruje da se istina može sakriti između redova.
Dr Svetlana Cvijanović
Fotografija: Stanislav Milojkovic
