Ове године Београдски сајам књига више личи на кулису него на празник писане речи. Док званични медији преносе слике осмеха, руковања и наслова који „блистају у пуном сјају“, стварност се не може сакрити — бројни издавачи повлаче се из учешћа, многи независни аутори остају без простора, а култура се поново своди на импровизовани декор државног самохвалисања.
Званични ниво, у маниру који већ годинама негује, одржава наратив да је све под контролом, да институције функционишу, да народ чита, ствара и напредује. У стварности, међутим, оно што се некада звало културна политика свело се на лоше режиран спектакл, чији је циљ да прикрије пустош – економску, моралну и духовну.
Култура у минусу
Издавачи који су се повукли с правом упозоравају да у земљи у којој је основно преживљавање постало луксуз, књига више нема тржиште, а ни смисао који јој је некада даван. Некада се на Сајму разговарало о идејама, језику и слободи. Данас се углавном броје квадрати, цене и медијски прилози. Док власт покушава да сачува привид „културне стабилности“, стварни креатори и мислиоци повлаче се у тишину, исцрпљени притисцима, игнорисањем и потпуним одсуством подршке. Отказивања издавача нису само питање економије, већ и етике — питање да ли ико жели да буде кулиса у представи која је одавно изгубила смисао.
Привиди контроле
Власт, која „држи све под контролом“, заправо држи само наратив. Контрола медија, културних институција и јавног дискурса није доказ снаге, већ страха. Тај страх да се не чује другачије мишљење, да не проговори књига која поставља питања, да се не појави аутор који не дугује послушност. И зато се свака празна хала и сваки непостављени штанд претварају у симбол — не неуспеха Сајма, већ неуспеха државе да разуме сопствену културну мисију. Јер земља која се хвали „културним континуитетом“, а у исто време гуши сваку независну реч, не слави књигу — она је користи као декор своје илузије о нормалности.
Шта остаје кад књиге оду
Кад се светла хале угасе, када нестану протоколарни осмеси и кад последњи новинар оде, остаће само тишина — она врста тишине која не доноси мир, већ сведочи о празнини. Та тишина не припада књигама, већ онима који су одлучили да их забораве. Јер права криза не почиње кад се издавачи повуку, већ кад власт поверује да се истина може сакрити између редова.
Др Светлана Цвијановић
Фотографија: Станислав Милојковиц
