Jedan od razloga zašto je fudbal sve nepopularnji jeste istina, a ona je poražavajuća. Fudbalsko prvenstvo Srbije je najneinteresantnije u Evropi, sasvim sigurno i nejneregularnije.
Najslabije je posećeno, kiparski klubovi su za naše postali nepremostiva prepreka, OFK Beograd kao domaćin igra u Zaječaru, većina stadiona liči na provincijske livade, Kragujevčani ne mogu da pobede ni predstavnika Farskih ostrva, sve više tonemo na UEFA listi… Nije prošla ni trećina prvenstva novi šampion se već skoro zna. Fudbal u Srbiji se nažalost zauvek nepopravljivo promenio. Na ulicama više niko ne igra fudbal. Nezamislivo slabo, neinventivno, sporo, beskrvo, jalovo ko li će naći sve te epitete da čitaocu dočara to istinsko mučenje lopte. Stadioni sve više nalikuju na bojna polja. Više liče na vojne vežbe nego na sportski događaj. Ne tako davno ispred najvećeg našeg stadiona je bio montiran tenk, a ispod tribina drugog po veličini su bile „službene prostorije” jedne „ugledne” domaće bande.
Uz obaveznu pirotehniku koja je u civilizovanim zemljama davno iskorenjena i zabranjana, kod nas su „bakljade” i dalje praznik za oči. „Napredovali” smo i u tom pogledu. Sada su obavezni i topovski udari. O nepristojnom skandiranju ne treba ni pisati. Takve uvrede teško podnosi i papir. Zdrav razum, fer-plej i trezvenost potpuno su nestali sa naših stadiona.
Bog je definitivno davno digao ruke od fudbala u ovoj zemlji. U Srbiji je lako biti netalentovan, a slavan. Mnogo je teže biti dobar i lepo vaspitan pa makar malo primećen. Žalosno je stanje fudbalskog ukusa kada se prosečni igrači nazivaju majstorima. U moru bespotrebnih informacija sportski mediji su zaboravili da napišu da je srpski fudbal već odavno u blatu i da se zajedno uključe u borbu za njegovo ozdravljenje. Žilava je to bolest, dubinski ukorenjena. To se potvrđuje iz nedelje u nedelju.
Fudbal je kod nas davno bio lepak između ljudi. Gledaoci su nekada dolazili na stadione da prisustvuju podvizima gospode i mađioničara na terenu, da posle utakmice zajedno odu na piće i večeru. Fudbaleri i navijači se tada nisu mrzeli. Savest i čast su odavno iščezli iz srpskog fudbala. Postoji li u Srbiji neko da zapita bilo kojeg trenera, funkcionera ili fudbalera: „Stidite li se pobede čiste kao suza”?
Na kraju još nešto. Sramota me da gledam i slušam, omatorio sam, a ne bih kvario euforiju pristalica „crveno-belih” i „crno-belih”. Šta i očekivati od zemlje koja nije država već avantura. Mi smo generalno kao društvo duboko zabagovali. U takvoj situaciji je teško
i očekivati bilo šta lepo.
Milorad Bjelogrlić
Fotografija: Petar Aleksić
