Godinu dana otkako su studenti prvi put izašli na ulice, simbolično noseći na svojim ramenima ono što je odavno trebalo da bude zadatak političke opozicije, ponovo se vraćamo na istu tačku – istu priču istih ljudi.
Dok su studenti i građani istrajavali na hladnoći, suočavali se s policijskim kordonom, pretnjama i ignorisanjem medija, politički akteri koji danas govore o „hrabrosti naroda“ i „potrebi za promenom“ tada su ćutali. Dragan Đilas je možda najplastičniji primer tog paradoksa.
Njegove izjave u proteklih godinu dana bile su ispunjene pozivima na „politički realizam“, „dijalog“ i „institucionalnu borbu“, ali bez ijednog stvarnog poteza solidarnosti sa ljudima na ulici. Dok su studenti pokazivali da je dostojanstvo važnije od kalkulacije, Đilas je birao da kalkuliše. U svojim tadašnjim nastupima, govorio je da „promene ne dolaze s ulice“, da „institucije, ma koliko urušene bile, moraju biti polazna tačka“. A sada, u najnovijem intervjuu, s lakoćom menja ton — govori o „pukotinama u sistemu“, „nezadovoljstvu naroda“ i „potrebi za izborima“. Kao da se u međuvremenu nije desilo ništa. Kao da godinu dana borbe nije ni postojalo.
Ta vrsta političkog mimikrijskog ponašanja pokazuje suštinu opozicione nemoći u Srbiji. Oni ne žele promenu sistema — žele njegovo kontrolisano nasleđivanje. Jer, svaka istinska pobuna naroda, ako nije pod partijskim patronatom, za njih je pretnja, a ne nada. Zato ih
nikada nećete videti na čelu kolone, ali ćete ih uvek čuti kada kolona postane vest.
Đilas danas govori o „političkom zastoju“ i „krizi autoriteta“. Istina je, ali ta kriza nije samo na jednoj strani. Ona je jednako vidljiva i u redovima takozvane opozicije — one koja se pojavljuje samo pred kamerama, a ne pred narodom. Oni koji su godinama delili funkcije, budžete i privilegije sada pokušavaju da preuzmu moralni kapital borbe koju nisu vodili. U zemlji gde su studenti, nastavnici, lekari i obični ljudi jedini dosledni glas razuma, politička elita — i vlast i opozicija — ostaje zarobljena u sopstvenom ogledalu.
Zato je pitanje koje se sve češće čuje sasvim opravdano: Ako „opozicija“ nikada nije bila na čelu kolone, kome zapravo pripada ova borba — narodu ili njihovim partijskim računima?
Dr Svetlana Cvijanović
Fotografije: KTV; Đorđe Kojadinović / Reuters
