Ovaj tekst je za one, bezrezervno ustremljene ka oslobođenju…
Tri stuba vlasti – sudska, izvršna i zakonodavna – odavno su van svoje vertikale; i sada u krvavim rukama kolonijalne uprave, vođene potrebama dehumanizovanog belosvetskog krupnog kapitala, kao tri teška valjka drobe suverenitet naše države Srbije. Ovo je uopšte jedan mračan proces koji provode nad svim posustalim državama sveta. Nemoćne će pregaziti moćni na putu ka svojoj sreći. Njihova sila Boga ne moli, a Bog tu silu ne voli.
To je (i) naša stvarnost. Borba za ova tri stuba na kojima valja opet utemeljiti, pa uspraviti, jednu danas pokleklu, umornu i poniženu državu jeste građansko-narodni imperativ, poriv slobodoljubivih. Jer, jasno je da se ni porobljenim radnicima, ni obrazovanoj eliti, kao ni poljoprivrednicima, ni učiteljima ni učenicima, teistima i ateistima, pa ni crveno-belim ni crno-belima, ni starima ni omladini, pa ni pijetetu prema mrtvima, a ni onim budućima, još nerođenim… danas ne piše dobro. Ekocid, urnisana prosveta, ekonomsko podavanje i prodaja teritorija, tihi genocid i plišano etničko čišćenje, kulturološki slom, mamci nehumane i kvazi zelene tehnologije, ne biraju… devastiraju u roku od svega par decenija, sve one koji nastoje da budu slobodni ljudi. Nikome ko nije u kasti povlaštene kolonijalne uprave (koja se u materijalističkom, samoživom zanosu vinula visoko iznad ustava i iznad zakona) u Srbiji danas ne ide od ruke. Ali nada… ona se nikada ne predaje!
Ima li drugog rešenja za našu borbu u Srbiji od, u suštini, jedne tehničke vlade koju spremaju studenti, naša pronađena mladost? Nema. Ona opozicija iz parlamenta je prošle godine prevaziđena. Prevazišli su je uveliko srpski studenti koji su nakon pada nadstrešnice 1.11.2024. prenuli stanovništvo iz indukovane sedacije, letargijom i glupošću sistematski plasirane kroz korumpirane medije, kao i društvene mreže koje su algoritamski u rukama i službi daljeg bogaćenja svetskih moćnika. Za sve prethodne godine tiranskog režima ta odlazeća opozicija za veliku platu i imunitet koji je uživala, osim reality atmosfere sa sednica, nije uspela ništa više da izvede. A mogla je bar časno odbaciti takav jedan svoj zgubidanski (i u biti negde parazitski) položaj u parlamentu, da stoički ujedinjena iznova povede svoje sugrađane na ulicama. No, šta jeste uradila ta opozicija? Ona se za taj, opet naš, novac pridružila poziciji i jednostavno se sa njom odrodila od naroda, kao i onomad devedesetih i to svima već jednom treba da postane jasno. Tehnička vlada odnosno Studentska lista je možda poslednja šansa za master reset, za vraćanje suvereniteta natrag stanovništvu na teritoriji Republike Srbije pa onda za dizanje zakonodavne, sudske i izvršne vlasti u vertikalu. Tek nakon ovog master reseta postojaće uslovi za demokratske izbore i zdravo višepartijsko nadmetanje, dok u protivnom verovatno preostaje nasledna faza diktature, pa brutalan Irački scenario imperijalističkog osvajanja…
Jedan front u toj borbi, usmeren je ka prevrtljivoj, poltronskoj, parazitskoj hidri iz naše prošlosti (od koje oboljevaju glave i dupeta), koja iznad nas uporno lansira još mrtvih fazana da potpuno zamrače svod. Da, u pitanju je pozicioni skupštinski blok sa priraslom „opozicijom”. Sve to pokreće jedna kob, bezdušno materijalistička: Kao kad uđeš u kockarnicu, jedan podmukao prostor zamračenih izloga, prozora, vrata, da zaboraviš na sve osim na kockanje… jedan jednoumni mrak u kom ta zla kuća uvek dobija, a hoće i uradiće sve da posvoji sve što imaš i ti i tvoji, i vašu dušu. Isti je princip sa izlozima stranačkih prostorija, tih sitnih interesnih filijalica kolonijalne uprave, zamračenih sa slikom idola i prepotentnim floskulama; Satiru, uvlače u sebe poput crne rupe… i dok ne dehumanizuju, nema napolje. Hotel California… kao metafora za mesto ili stanje u koje se lako uđe, ali je teško (nemoguće) izaći. (Šta ćeš tamo čoveče..?!) Jednoga dana, uskoro, možda bude uvedena obaveza da izlozi takvih mesta budu potpuno prozirni… da budu na oku javnosti… da svaki njihov papir postane javna stvar. Da više nikakvo zlo ne iznedre; okanu se ćoravog posla, ili da izumru sa političke scene.
Drugi front je u ravni prosvetiteljstva, povratku slobode, jednakosti i ljudskih prava. Imperativ je, razbistriti zamućene vode, dozvati se pameti i povratiti snagu naroda da može da drži i održi tri teška stuba vlasti uspravnim. Taj front se ne sme gubiti iz vida, nikad. On je brana tiraniji. Njega vode pronađene: prosveta, zdravstvo i pravosuđe… jednak zakon nad svima i ono temeljno, jedno razvedreno poverenje u više i opšte dobro, čovekoljubivi Nebeski princip koji se emanira humanošću na Zemlji.
I naravno onaj treći front, koji je ujedno i prvi – polazni front, borbe koju ti živiš – vodiš je sa sobom u sebi, kada uvek i iznova biraš hoćeš li ići pravim putem uzdignute glave ili ćeš, bilo samoživo bilo kukavički, krišom poći stranputicom.
Ivan Tatić, advokat
Fotografija: List Danas, Bojan Cvejić
