Kako je Željko Mitrović postao sveštenik jedne političke religije – emisije za predsednikove fanove, dok studenti i narod na ulicama skoro godinu dana traže istinu.
Postoji u Srbiji jedna gotovo mitološka figura, oličenje tranzicione akrobacije – Željko Mitrović. Od diskretnih početaka devedesetih, kada je u mutnim vodama privatizacije i raspada sistema uspeo da se probije do osnivanja „Pinka“, njegov uspon postao je priručnik za
preživljavanje svake vlasti. On nije čovek epohe – on je eho svake vlasti koja traje dovoljno dugo da se pretvori u parodiju.
Pink je nastao kao odgovor na ratove, sankcije i siromaštvo. Dok su fabrike propadale, Mitrović je gradio fabriku zabave. Ponudio je narodu ono što mu je najviše trebalo – zaborav. Umesto hleba i nade, stigle su šljašteće haljine, rijaliti programi i „zvezde“ koje ne znaju ni
šta pevaju ni zašto postoje. Narod je pristao, jer je umorio sve što boli.
Tu počinje simbioza Mitrovića i svake vlasti posle devedesetih. On ne podržava ideologiju – on podržava moć. Njegova kamera se okreće tamo gde je vlast najvidljivija, a mikrofon se prinosi onome ko trenutno vlada. Vlast dobija medijski štit, a Mitrović – dozvole, ugovore,
monopol i status nedodirljivog.
U vreme dok se opozicija bori za minut prostora, predsednik se svakodnevno pojavljuje na Pinku kao gost, prorok i terapeut. To nije medij, to je liturgija vlasti – Pink postaje elektronska crkva u kojoj se narod krštava propagandom. A Mitrović, kao glavni sveštenik tog sistema,
određuje ton i ritam molitve.
Isti čovek koji je narod uveo u rijalitije, danas režira političke priredbe. Tehnička podrška predsednikovim mitinzima, prisustvo na svakoj proslavi, propagandni spotovi koji slave vlast kao božanstvo – sve to čini deo jednog istog rituala. U društvu gde se stvarnost kontroliše
emocijom, Pink je postao instrument kolektivnog samozaborava.
Dok narod leči decu SMS porukama, on iste te poruke pretvara u biznis model. Dok država tone u apatiju, on „proizvodi optimizam“ u studijima osvetljenim kao Las Vegas. I sada, kao logičan vrhunac svega, gradi Hram Svetog Žeksa – spomenik sebi i sistemu koji ga je
stvorio.
Kaže da hejteri mogu da mu dođu i zapale sveću. I zaista, možda je to jedini hram u kojem će se svi moći pomoliti – ne za duhovnost, već za kraj epohe u kojoj su mediji postali altar moći.
Jer Mitrović nije samo biznismen, nije čak ni umetnik u deformisanom smislu te reči. On je simbol – spona između estrade i politike, između propagande i profita. Na tom mestu gde se sudaraju interes i manipulacija, rađa se ono što danas zovemo – javno mnjenje.
Zato „Hram Svetog Žeksa“ i nije parodija. To je spomenik jednoj državi u kojoj se sve sveto pretvara u spektakl, a svaka istina u reklamu.
Zaključak: Duhovni bankrot kao nacionalni brend
Živimo u zemlji u kojoj narod više veruje Pinku nego sopstvenim očima. U kojoj je vest ono što kaže voditelj, a istina ono što prećuti režiser. Generacije odrastaju uz zvuke rijalitija, a ćute pred sopstvenim poniženjem.
I dok Željko Mitrović zida svoj „Hram Svetog Žeksa“, država zida – zidove ćutanja. Jer ono što je nekada bilo duhovno dno, danas je kulturni standard. Na toj pozornici gde se svetac pretvara u brend, a narod u publiku, mit o Željku Mitroviću zapravo je priča o nama – o zemlji koja je zamenila veru u Boga verom u rejting.
Epilog
Možda je najveći uspeh Željka Mitrovića upravo to što ih je naučio da mu se smeju – dok mu verno služimo. Njegov hram još nije završen, ali njiho o ćutanje jeste. Jer on zida u kamenu, a oni u tišini. A kad sve jednom sruši vreme, pitanje neće biti – ko je bio Željko Mitrović? Već: zašto smo mu dozvolili da postane mera svega što je deo ovog naroda postao.
Dr Svetlana Cvijanović
