Prvog oktobra obeleženo je 11 meseci od pada nadstrešnice komemorativnom šetnjom, šesnaestominutnom tišinom i belim ružama za svakog nastradalog.

Pitam se koliko je mira i tišine u svima nama i da li smo umorni od neizvesnosti, strepnji, strahova, represije, obmana, laži, od sebe samih? Posiveli dani, zamrznuti osmesi i kao da se sve natmurilo kao kišni oblak.

Tegobne godine svih naših stradalništva, bombardovanja, revolucija, tranzicija, katastrofa, poplava, zemljotresa, vanrednih stanja, ptičijeg gripa, korona virusa, krvavog maja, medijskog zatupljivanja naroda, odliva mozgova, korupcije, zakočenosti institucija, obesmišljavanje svih vrednosti i podizanje jedne velike nadstrešnice nad svima nama. Epilog svega, podeljenost naroda i rasejavanje mržnje i zla.

Na tren mi bljesne profesor Milorad Ekmečić i njegova knjiga „Dugo kretanje između klanja i oranja“ i pitam se koliko još golgota nas čeka i kako da se dozovemo pameti i da skinemo okove zabluda. Kako da se dogodi prelaženje iz tame u svetlost? Reči su vrlo često uzaludne, ali one su i poput oštrice mača, a sa druge strane i blagotvorne i delotvorne.

Da, baš u haosu sveopšteg rasula, reči su te koje nude spas kao i naša delanja da ne živimo stalno “In spe” i čekamo Godoa vezani u čvor života koji poput Sizifa uzalud razvezujemo.

Možda i jeste tajna u tome da nam se čini da će ipak sve jednom biti drugačije, možda bajke zato i postoje. Ali nažalost danas i mala deca u vremenu zarobljenosti mobilnom i internet tehnologijom ne čitaju bajke, a mi smo u civilizacijskom napretku negde gadno pogrešili i doveli do društvenog i moralnog pada. I sve doista zavisi od nas, koliko god nam se činilo da nije tako. Ako se ne probudimo još dok nije kasno, sačekaće nas Lucifer sa kojim je borba neizvesna. Nemamo više pravo na greške!

Moj fajterski duh ipak u bolje veruje i novom se nada, ne čarobnjaku iz Oza, već onima koji žele, da se u Srbiji ponovo rodi radost, iskonska radost, da se čovek oseća čovekom i ne korača za Dangom.

Mirjana Marković