Šta i kuda dalje?

Bez obzira da li ste suprotstavljeni ovoj vlasti zbog ideoloških, političkih ili vrednosnih stavova, morate biti sposobni da detektujete loše osobine i kod političara vama bliskih organizacija, pokreta, stranaka. Bilo sa kog pola da ste moraju vam smetati isključivost i bahatost čak i onih koji prolaze kroz višegodišnji medijski progon, čiji se životi uništavaju, koji su izabrali da budu gromobran u olujnim vremenima.

Kada ste dugo suprotstavljeni nečemu ili nekome neretko postajete njegov odraz u ogledalu, svesno ili nesvesno prihvatate obrasce ponašanja, neprijatno povišeni tonalitet, upadljive nevoljne pokrete, čak i lapsuse i poštapalice. 

Jednostavnim primerima može se pokazati koliko je Vučića ne na vlasti, već koliko je Vučića u samoj opoziciji. I previše, na žalost.

Polako postaje manir, trend, običaj da se na svako pitanje o odgovornosti daje odgovor koji umesto preciznosti i sadržine, u sebi sadrži kontrapitanja – a šta biste vi uradili/a ko umesto nas?

Ovo prvo pitanje zapravo i nije pitanje, to je dečja provokacija, bezobrazluk nedostojan ozbiljnih ljudi. Iza te lažne ponude ili zahteva da onaj koji pita mora imati bolji odgovor od onog koji je pitan, jeste pokazivanje stava da nije samo pitanje glupo, već da je glup i onaj koji dovodi u pitanje znanje i sposobnost osobe koju intervjuiše. Ta vrsta bezobrazluka, mangupluka ili prefriganosti do te mere iritira da najbolje pokazuje koliko su pojedini opozicioni lideri daleko od toga da budu prihvatljiva alternativa sistemu protiv koga se navodno bore. Taj sistem štancuje nedovršene ličnosti na važnim pozicijama unutar administracije, formira neformirane ljude u samozvane stručnjake koji leče svoj egocentrizam po studijima režimskih televizija, nameće vaspitni sistem po kome se nedostatak argumenata nadoknađuje dranjem, napinjenje glasnih žica isteže moždane vijuge, ispunjeni novčanik kompenzuje duhovnu ispraznost.

Protiv takvog sistema potrebni su ljudi čvrstog moralnog stava, decentnog ponašanja, sa dovoljno skrušenosti prema boljima od sebe, bez nametljivosti i samohvalisanja, sa energijom koja pokreće i motiviše. Ljudi koji žive ono što propovedaju, koji svojim primerom pokazuju da je moguće biti drugačiji, ponašati se i misliti drugačije.

Na žalost, taj sistem postao je poput nuklearnog reaktora, toliko radioaktivan da je ozračio i opoziciju. Ona polako mutira u alelnu formu vlasti, jer se sve češće odnosi prema svojim kritičarima slično kao vlast, postaje jednako netrpeljiva, drska i odbojna.

„ A šta biste vi uradili. Evo, iznesite neki pametan predlog, pa ćemo podržati.“

Ovaj izazov  ne priliči onima koji se nazivaju „lideri“. Lider nikada ne prepušta drugome inicijativu. On sasluša i prihvati kritiku, sasluša, ne mora da posluša. Lider uvek ima plan za uspeh i plan za neuspeh svog predloga, plan je ono što ga čini liderom jer on vodi, njemu su poznati koraci unapred. Ako nisu, onda nije lider već improvizator, kockar, egzibicionist, diletant.

Razočaravajuće deluje da oni koji nam obećavaju promene na bolje, sami se menjaju na gore. Ne shvataju da su nekada kritike dobronamerne, kad-kad isceljujuće. Svestan sam nezavidne pozicije u kojoj se nalaze, da su izloženi udarima sa raznih strana, da su naš glas u pustinji, da su na udaru, pod pritiskom,  na „merama“… Saosećam se sa njima, kao što se saosećam sa omiljenim igračima koji dobijaju udarce po cevanicama, razbijaju arkade, troše svoje telo da bi nama doneli neki užitak ili malo zabave. Mi jesmo posmatrači, navijači, neko je komentator, analitičar, neko je u stručnom štabu, pojedinci su finansijeri, stratezi… Ali, slava pripada vama jer ste vi na terenu, vi postižete golove, za vas se navija, vi ćete biti nošeni na štitovima, vas čeka mesto u istoriji. S obzirom na toliki ulog, na toliku potencijalnu nagradu, pravila igre zahtevaju izuzetne napore, fizičku i mentalnu pripremljenost, spremnost na ultimativnu žrtvu, natčovečansku upornost i izdržljivost. 

Pitanje je samo da li ste dostojni tog poduhvata, da li ste uopšte svesni izazova. Narodu je dosta izbornih poraza, uzaludnih šetnji, batina, hapšenja, medijske agitacije i terora. Narodu je dosta osećaja lažne moralne superiornosti, tragične uzvišenosti naspram zla koje ga okružuje. Narodu je dosta svega, nekada i vas. Problem je što ste/smo upućeni jedni na druge, a nastavak problema jeste pitanje selekcije i organizacije. Možda bi neko iz naroda trebalo da zameni vas na terenu, a da se vi malo vratite u narod. I tu nastaje čvor. Završetak problema je što se posle te rokade mnogi od vas ne bi vratili u narod, već u luksuzne vile, skupocene automobile, daleke turističke destinacije ili institutske kabinete, akademske kule od bjelokosti u kojima na narod gledate iz ptičje perspektive.

Zato su mnogi od vas nervozni, baš kao kada Vučić govori o glavama umesto o ostavkama. Mnogima je opozicioni status ponekad važniji od glave, jer anonimnost, politička penzija znači nestajanje, smrt. Taj egzistencijalni strah prikriva se mačo floskulom da „nikada nećemo odustati“, „borimo se do kraja“, „najjači samo ostaju“… A u stvari, prividni višak testosterona prikriva strah od neuspeha, sakriva višak sujete i manjak poštenja.

Ne, niste vi isti kao Vučić, daleko od toga. Ali, onaj ko planira da ga zameni mora biti i drugačiji i bolji od njega. U svakom pogledu. I to ne samo na pogledu, već i na delima.

Dr Aleksandar Dikić