Ne idi sredinom džade, ali ni plaho uz kraj

„Sjećam se: polazio sam „na škole“. Mati je grcala ispraćajući me: „Pripazi, sinko, grad je dušmanin. Ne idi sredinom đade, satrće te štogod, ama nemoj ni plaho uz kraj – da te, boj se, ne udari nešto s krova, nego hajde nako, nako… – Dalje nije znala ili nije mogla.“

Tako je, u pripovetki „Majka“, Zijo Dizdarević, vrsni jugoslovenski pripovedač, predratni skojevac i beogradski student, koji je svoj prekratki život (26 godina) okončao u ustaškom logoru Jasenovac, opisao strah majke kojoj je, prethodno, drugog sina pregazio jedini automobil koji je prošao prašnjavim sokakom te bosanske kasabe.  

Ove reči izrekla je, po stotinu puta valjda, svojoj, ali i tuđoj, deci i unučićima, svaka majka i svaka baka na ovome svetu.

Sigurno i one koje su, 1. novembra 2024, nešto pre podneva, na tek rekonstruisanu, železničku stanicu u Novom Sadu, ispratile svoje najmilije.

Pišem ovo dok Institucije s velikim „I“ horski ćute, iščekujući veče kada će „im njima svima hejterima“, naš „Deus eks makina“, u prigodnoj „Ćirilici“ na „Srećnoj televiziji“, da im sve po spisku, „nanu naninu“… saspe jednu i jedinu istinu u lice!

Za to vreme glavni udar moćnog neprijatelja spolja i iznutra svalio se na nejaka propagandistička pleća medijskih dragovoljaca koji su se samopodmetnuli namesto Poglavice: „Ustaški državni udar na Srbiju! Specijalni rat protiv Srbije! Ustaše napale Vučićevića i Informer…“ „Ustaše“ sa hrvatskog portala „Indeks“ su, naime, udarile na „Informer“, a „Informer“ jest jednako Srbija, tako što su dovele u pitanje „svetu i samo jednu i jedinu istinu o staroj i (ne)rekonstruisanoj nadstrešnici“ koju servira taj beogradski paramedij.

Usput, živ nisam, hoće li se ostvariti crna slutnja dovrhovnog štampanog vučićoida da bi, „zbog hajke i histerije koja je nastala posle tragedije u Novom Sadu, predsednik Vučić mogao da odluči hoće li Srbija morati da odustane od istorijskog projekta“! Samo da se to ne dogodi, jer sve se pitam – kako bismo preživeli (i kako smo i do sada živeli) bez EKSPO-a, nove zgrade Sajma, nacionalnih stadiona za nogomet i atletiku, nacionalnog delfinarijuma i još koječega u najplodnijim oranicama Donjeg Srema!?

Apsolutna vlast nosi apsolutnu odgovornost – govorilo se još u vreme kada je osoba Milošević bio, ne baš baš sva, ali gotovo sva u zemlji. Iznad institucija jer je (i)on bio institucija samo po sebi.

Zbilja, šta su – da ostavimo po strani Instituciju Nad Institucijama, a to je danas poglavica Srbalja Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice – institucije u Srbiji?

Volfgang Strek i Ketlin Telen definišu društvene i državne institucije kao „građevinske blokove društvenog poretka“. Daglas Nort smatra da su institucije „ljudski osmišljena ograničenja koja oblikuju interakciju“, dok ih Džek Najt određuje kao „skup pravila koja strukturišu društvene interakcije na određene načine“, s tim da „znanje o ovim pravilima moraju da dele članovi relevantne zajednice ili društva“.

Kod nas institucije ili malo čemu ili ničemu ne služe, a uz to, uz časne izuzetke, i ne rade. A neke koje nešto i rade, uglavnom, to ne rade u interesu građana nego oligokratije.

Za predsednika Republike, njegovi obožavaoci, misle da je najveće opšte dobro zemlje – reče advokat Zdenko Tomanović.

Kad naš Poglavica nešto kaže, predloži, odluči – to je to. Aksiom. O tome je zabranjena svaka dalja diskusija.

Gradonačelnik Ujvideka ponavljao je četiri ključne reči (država, institucije, sistem, struka) iz agende Vrhovnog Državnog Klimoglavstva: „Građani treba da veruju u državu, u institucije, u sistem. Moramo verovati organima. Struka treba da kaže šta se dogodilo, prvo da utvrdimo šta se dogodilo.“

Odgovornost – moralna, politička i krivična – zabranjena je reč među naprednjacima. Javno nuđenje ostavke, makar iz moralnih razloga, nije dozvoljeno bez amina Poglavice. „Slučaj Ružić“ i ostavka bivšeg ministra prosvete posle masakra u „Ribnikaru“ i Duboni izazvali su bes među novovidelistima, jer su se dogodili baš u trenutku kada su se ovi, iz petnih žila, upinjali da dokažu „kako sistem nije zakazao“, kao da je to najvažnija stvar na svetu kada imate dvocifren broj mrtvih.

Posle strateške (operacija „spasavanje redova Vučića“), pa medijske (Vrhovni Propagandni Stožer je, pola sata posle tragedije, dok su se tek prebrojavale žrtve, smislio formulaciju „stara nerekonstruisana nadstrešnica renovirane stanice“), usledila je spoljnopolitičkoekonomska, i to preventivna, akcija „kontrole i saniranja štete“.

Doskorašnji novosadski gradonačelnik, a aktuelni šef (najjače) partije i Vlade Srbije, promptno je, umesto da bude sa svojim Novosađanima u ovim teškim trenucima, morao da, kao opunomoćeni Poglavičin emisar, leti u Čajnu, da teši i relaksira kineske partnere, da im poruči da neće biti konsekvenci, ako ima i njihove „komandne“ odgovornosti za nesreću, ali i da predupredi mogući izliv antikineskog raspoloženja, zbog netransparentnosti posla rekonstrukcije Železničke u Novom Sadu i drugih biznisa po Srbiji….

Pre tri godine, za tadašnju premijerku, rekao sam: Gde je višak kompetencija i funkcija, tu je manjak pameti.

Štiteći aktuelnog premijera, sadašnja spikerka parlamenta i bivša Poglavičina Tajnica na mestu predsednika Vlade, u prvi mah je ponudila svoju (političku) glavu za njegovu, mislim Vučevićevu, jer je, veli, ona bila sedam godina na tom mestu.

E, sad da li se ujela za jezik, posle toga se nije nešto preterano trudila da dokaže, kako, kao onomad u „Ribnikaru“ i „Duboni“ što, navodno, nije, ni ovaj put „sistem nije zakazao“.

A sistem, uistinu, ne zakazuje samo onda kada treba da posluži oligarhiji i njegovoj biznis eliti! Policija (uz pomoć maskiranih NLO batinaša) asistira u rušenju mostova, „uvođenju u posed“ na Savamali; sudovi se igraju skrivalica i sude upravo suprotno Dušanovom zakoniku – „po strahu od carstva mi“!

U udruženom političko-propagandnom poduhvatu vlasti, paramedija, samoprozvane struke i degradiranih državnih institucija osnovni cilj je samoamnestiranje od bilo kakve odgovornosti za strašnu nesreću u Novom Sadu, ali i za pandemiju divlje gradnje i razgradnje širom Srbije.

Osvedočeni moralokršitelji dele lekcije iz etike, paramediji uzimaju za se ulogu moralnih arbitara koji presuđuju da su svi oni koji zahtevaju odgovornost za nesreću „lešinari“, imputiraju da je zahtevanje odgovornosti i ostavki „hajka“,  u kojoj se „traži da se nečija glava ritualno prinosi kao žrtva da bi se umirila svetina“ (citat: Vučević iz Kine).

Jer, za sve su krivi neki drugi: Tito, „prokleta bila 1964. i dan kada je izgrađena novosadska stanica“; krivi su projektanti od pre šest decenija; N.N. projektanti danas, podizvođači, stručnjaci, keramičari i tapetari, samo oni, Nadstručnjaci za sve i svašta, nisu krivi…

Izgleda morbidno, ali u celoj ovoj tragediji – izgleda da je naprednjacima najveća tragedija u tome što im ova tragedija može da poljulja ili izmakne neke fotelje?!

Zato se, od petka, svi preispitujemo, presabiramo i nećkamo kada treba da stanemo ili samo prođemo ispod strehe, izbegavamo mostove i mostiće, a kamoli staklene vizitor ćuprije i ostala čuda naprednog neimarstva. Jer, ako ne umeju da poprave jednu običnu nadstrešnicu, kako li će tek, bezbedno po narodno zdravlje i životnu sredinu, da, prvi u Evropi, počnu kopanje litijuma i bora?!

Za sada se, u prilog neophodnosti „preuzimanja odgovornosti“, javno oglasio samo jedan naprednjak. Doduše, baš Poglavičin trbuhozborac. Koliko znam, i jedan visoki državni dužnosnik je ponudio svoju ostavku, ali, za sada, samo Poglavici lično, jer se, bez njegovog halala, s takvim nečim ne sme u javnost.

Kao da se režim u Srbiji i dalje drži one Mugabeove (Robert Mugabe, višedecenijski autokrata Zimbabvea): „Nećemo dići ruke od svoje zemlje zbog jednog X na glasačkom listiću. Kako se glasačka kuglica može takmičiti s puškom?“. I: „Puška koja obezbeđuje glasove, treba da ostane i njihov čuvar, garant“.

A samo jedna, makar i neiskrena ostavka iz moralnih razloga i ozbiljna istraga o uzrocima tragedije, plus po jedan potpis na zabranu rušenja Starog savskog mosta (makar dok se ne izgradi novi) i na zabranu iskopavanja litijuma i bora (bar dok se ne uverimo da su to, u svojoj zemlji, počeli da rade naši „garanti“ Nemci) – bio bi korak opštoj relaksaciji napetosti u celom našem društvu. Ali, bojim se da tako nešto od ovog režima nećemo dočekati.

Cvijetin Milivojević