Pre devet godina 23. avgusta 2016. godine ispred čuvenog balkona Starog dvora u Beogradu su se okupile desetine hiljada, uglavnom mladih ljudi koji su došli da uz pesme i pravo opštenarodno veselje proslave sjajne uspehe srpskih sportista na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru. Osvojeno je čak devet medalja, a od toga četiri u kolektivnim sportovima. Ko je te večeri umro u Srbiji, umro je kao srećan čovek.
Vaterpolisti su osvojili zlato, ženska odbojkaška i muška košarkaška reprezentacija srebro, dok su košarkašice uspele da stignu do brozne. Toliko se narod navikao na sportske uspehe da su oni bili melem na ranu za sve ostale probleme sa kojima se suočavao.
Da je sreće i sada bismo imali iza sebe lepo sportsko leto. Danas je to daleka prošlost. Nažalost nije prošla ni decenija a stvari su se iz korena promenile. Leto 2025. godine će definitivno ostati zapisano crnim slovima u istoriji domaćeg sporta. Lepih vesti niotkuda, a loših je bilo na pretek. Održano je nekoliko evropskih i svetskih prvenstava, ali izuzimajući mušku vaterpolo reprezentaciju, koja je imala šansu da osvoji bronzu, sve ostale selekcije (košarkašice, odbojkašice, košarkaši) su eliminisane daleko pre završnice i borbi za medalju.
Doda li se tome fudbalska blamaža i debakl protiv Engleza, onda je sasvim jasno da je sadašnjost srpskog sporta postala toliko mučna da je sve više onih koji su i prestali da ga prate. Sve je manje najmlađih koji su zainteresovani da treniraju bilo koji sport. Ta činjenica je početak laganog umiranja nekog društva. Učinjen je korak ka ambisu. To je stvarnost i tragedija surovog i odvratnog vremena u kojem živimo.
Za to vreme čelnici pomenutih saveza, ali i resorni ministar Zoran Gajić se ne oglašavaju, bez obzira na alarmantno stanje i činjenicu da je srpski sport na opasnoj nizbrdici i nezaustavljivo juri u ponor. Zabili su glave u pesak kao da ih se sve to ne tiče. Oni koji su doveli do takve matrice da je u srpskom sportu sve u redu ne mogu biti ništa drugo nego saučesnici u tom propadanju. Oseka pravih autoriteta u sportu je već odavno prisutna. Mediokriteti su u modi.
O novinarima da ne govorimo. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati oni koji ukazuju na očajnu situaciju u domaćem sportu. Živimo u vremenu kada se o prosečnim igračima pišu bajke, a blede igre predstavljaju kao „loš dan”, a ne očigledan nedostatak kvaliteta. Kritički osvrt je postao raritet.
Nije lako prisećati se svih propuštenih prilika. Sezonu brukanja su otvorile košarkašice koje su na EP već u prve tri utakmice doživele isto toliko poraza i morale su da se vrate kući. U sve tri utakmice protiv Italije, Litvanije i Slovenije naše devojke nisu bile ni blizu eventualne pobede. Ukupni učinak je bio mizeran.
Medalja se priželjkivala od vaterpolo reprezentacije Srbije, trostrukih olimpijskih pobednika. Međutim, ni oni nisu ispunili očekivanja. Delovali su neubedljivo, ali su uspeli da stignu do polufinala gde su izgubili od Mađarske. U meču za treće mesto Grčka je deklasirala Srbiju pobedivši čak sa devet golova razlike (16:7).
Ženska odbojkaška reprezentacija Srbije na poslednja dva velika takmičenja nije ni blizu borbi za medalju. Posle lošeg učinka na olimpijadi u Parizu odbojkašice su i na Svetskom prvenstvu na Tajlandu ispale već u osmini finala. Odlazak Maje Ognjenović i povreda Tijane Bošković su bili nenadoknadivi. Petnaesto mesto u Ligi nacija je najavilo bled nastup na Svetskom prvenstvu na Tajlandu.
Najviše se ovog leta očekivalo od košarkaške reprezentacije Srbije. Umesto zlata koje su mnogi već videli na grudima košarkaša, usledilo je najveće sportsko razočaranje, eliminacija već u osmini finala od unapred prežaljene Finske. U pripremnom periodu Jokić i drugovi su ubedljivo pobedili sve rivale i po opštem mišljenju, ali i po kvotama u kladionicama naši košarkaši su bili najveći favoriti za zlato.
Kada je krenulo prvenstvo videlo se da Srbija ne deluje ni blizu tako moćno. Škripilo je u odbrani, kapiten Bogdanović se povredio, Petrušev, Marinković, Milutinov, Micić daleko od prave forme. Jokić nije mogao sam bez adekvatne pomoći saigrača, a bez njega tim je delovao nemoćno, bezidejno i dezorjentisano. Sve je to rezultiralo porazom protiv Turske, a zatim veoma lošom partijom protiv Finske i ranim povratkom u Beograd.
Doda li se tome i očajna atmosfera u dvorani, ali i oko nje gde je jedna grupa navodnih navijača iz Srbije više vodila računa o navijanju i skandiranju druge grupe navijača takođe iz Srbije, onda je sasvim jasno da je naša reprezentacija unapred bila osuđena na neuspeh bez obzira na nikada veći optimizam uoči početka prvenstva. Umesto „pumpanja” i bodrenja reprezentacije došlo je zastrašivanja, pretnji, a bilo je bogami i batinanja neposlušnih. Tukao je Srbin Srbina, bednije i jadnije predstavljanje u Evropi nije moglo da bude.
Očajno sportsko leto u Srbiji je zatvorila odbojkaška reprezentacija. Na Svetskom prvenstvu u odbojci „Orlovi” su porazom protiv Irana završili takmičenje u osmini finala i na taj način još jednom potvrdili da je muška odbojka već odavno u silaznoj putanji.
Šta se desilo sa sportskim snovima?
Sistem rada u kojem se tačno zna ko i šta radi više ne postoji. Kao i u mnogim oblastima života kao što su kultura, prosveta, informisanje… tako su i u sportu na površinu isplivali hipokriti, karijeristi, ambiciozni poslušnici. Glavna referenca za rukovodeće funkcije u sportskim savezima, da je neko član vladajuće stranke, da poslušno klima glavom, podržava SNS svuda i na svakom mestu. Oni daju ton svemu što ne valja, upetljani su u sve greške. Savest je davno iščezla iz srpskog sporta. Ne desi li se nešto radikalno prepustićemo se imperativu propasti. Nastavi li se tako srpski sport je osuđen na krah.
Dakle, od zemlje sporta u kojoj smo se rodili, na putu smo da postanemo zemlja nasilja i sramote. Da je u srpskom sportu opšti metež najbolje govori i činjenica da izbori u Olimpijskom komitetu Srbije još nisu održani iako je krajnji rok za njihovo zakazivanje bio februar. Kada će se održati još uvek se ne zna.
Na kraju još jedna rečenica. Možda je ovaj tekst pomalo konfuzan, ali stvarnost je još haotičnija.
Milorad Bjelogrlić
