Eto nas, narode, na početku kraja ili kraju početka, kako kome drago. Mile ronhil – srpski Sančo Pansa u pokušaju da bude Don Kihot – zvanično je zakucao na vrata institucije koja u narodu od milošte nosi naziv prdekan. Nije više ni “jači od suda”, ni “ne dam Republiku Srpsku”, ni “sve je laž i NATO zavera”. Sud je rekao svoje. Ne zna se još da li je Mile popio samo kaznu, ili je dobio i prateći sendvič za poneti.
Sedam stanova koji su se pretvorili u dedinjsku vilu, kako su pisali mediji, koferi iz Beograda što ne znaju za poreklo, sveštena lica sumnjive prošlosti i još sumnjivijeg morala, pokloni i poklonjenja… sve to sad staje u jedno: presuda. U narodu bi rekli – pr’no je Mile u fenjerče.
Naravno, pred kamerama je Mile pokušao glumiti odlučnog vođu, ali su mu kolena govorila istinu. Nema više oslonca na mantije, ni tišinu iz vrha. Ostao je sam i sa onom starom dobrom – “tu sam, makar i za šest godina”.
A dok narod još meri šta je istina, a šta švercovani mit iz 90-ih, ostaje pitanje – kako se američki dečko,kako su ga videli u crkvenim krugovima, što se nekad krstio u zadnjem redu hrama, popeo do vrha ikonostasa? Ko mu je dao krila, i zašto sad ti isti okreću glavu?
Jer nije problem što Mile ode, već što ga neko doveo.
Ali neka, pravda je spora, pa kad stigne – svi se prave iznenađeni. Kao da nismo znali. Kao da sve one debele fascikle nisu mogle i ranije da progovore, nego kao verbalni delikt. Ali čekalo se. I dočekalo se. Sad mu ostaje da uči zatvorski bonton i vežba kako se pozdravlja upravnik.
Mile, ako čitaš – srećan ti put. Neka ti prdekanska ćelija bude udobna kao dedinjska vila. I ponesi ronhil. Kažu da se u zatvoru puši samo na otvorenom.
Bojan Jovanović
