Teško da će mi neko danas poverovati da sam u martu 2019. godine tadašnjem rukovodstvu Dveri predlagao da uoči najvećeg mitinga opozicije tog vremena zakazanog za 13. april krenemo organizovano pešice iz Čačka ili biciklima iz Prijepolja. Srećom imam svedoke među najbližim saradnicima iz toga vremena, ma koliko će mnogima ovo biti neverovatno. Ideja mi je bila da lideri opozicije moraju da pokažu ličnu žrtvu, da usput treba proći kroz razne gradove i sela i direktno razgovarati sa narodom, kao i da na kraju ta masovna kolona treba da uđe u Beograd uoči mitinga i dočeka ga na ulici ispred Narodne skupštine. Nažalost, do realizacije ove ideje tada nije došlo jer je Pokret već bio ozbiljno iscrpljen učešćem u organizaciji svakodnevnih protesta protiv vlasti širom Srbije koji su trajali mesecima unazad, a tek nas je čekala organizacija velikog mitinga. Na istu ideju šest godina kasnije došli su Studenti u blokadi i od nje napravili jedan od najpozitivnijih i najemotivnijih događaja u našem narodu u poslednjih mnogo godina. To je samo još jedna potvrda da za neke ideje mora da dođe vreme.

Slično je bilo i sa ulaskom u RTS, opkoljavanjem Predsedništva, stupanjem u Policijsku stanicu u Guči, blokadom ulaza u Narodnu skupštinu i drugim uličnim akcijama Dveri koje u svom vremenu nisu mogle naići na većinsko razumevanje koje danas imaju slične studentske i građanske aktivnosti. Ne samo od strane vladajućeg režima već i od određenog dela opoziciono orijentisane javnosti ove dverjanske akcije ocenjene su kao previše radikalne ili čak nasilne. U to vreme se još uzaludno verovalo, kako od koga, u reakcije iz EU, Evropskog parlamenta ili rad državnih institucija koje bi trebalo da su nezavisne od vlasti. Mi iz Srpskog pokreta Dveri u to nismo verovali, bilo nam je još tada dosta beskonačnih šetnji i neprestano smo tražili način da protesti prerastu u demonstracije, jer je – po našem mišljenju – to bio jedini način da se sruši jedna nedemokratska i korumpirana vlast. I za to jednostavno tada nije bilo vreme i došlo je tek posle novosadske tragedije kada su ljudi masovno shvatili sa kim imaju posla na vlasti i da nema niti jedne državne institucije koja će raditi svoj posao po Ustavu i zakonu.

Zbog svih ovih aktivnosti vodeći ljudi Dveri istrpeli su ogromnu medijsku satanizaciju, brojna hapšenja, prekršajne i krivične prijave, novčane kazne, a na čuvenim julskim protestima protiv korona diktature 2020. i batinanje od strane policije. I za sve ove načine vanparlamentarne borbe i građanske neposlušnosti je morala doći punoća vremena da bi ih danas svi podržavali, čak i ako nisu spremni da u njima učestvuju.

Očito takođe uzaludno sam još 2020. objavio knjigu „KRIMINALNI KRUGOVI – Bela knjiga o kriminalu i korupciji u vrhu MUP-a Srbije i aktuelne vlasti SNS”, jer se tada među većinom građana smatralo da je kriminal i korupcija na čelu države uobičajena pojava karakteristična za sve vlasti bez neke razlike. Sve dok nadstrešica nije pala na glavu takvim razmišljanjima. Jedina takva knjiga u srpskoj političkoj javnosti ostala je potpuno medijski prećutana. Sve ovo ne pišem jer mislim da su Dveri neke genijalne preteče (naprotiv, pravili smo mnogo grešaka, prvi ja) već iz dva razloga: prvi je da se ne zaboravi doprinos Dveri u opozicionoj borbi svih ovih godina pod izdajničkom i lopovskom vlašću Aleksandra Vučića i SNS, a drugi je da predložim javno šta mislim da je jedini način da se ovo zlo na vlasti konačno zaustavi. Studenti u blokadi, uz podršku zborova građana, osmislili su i organizovali skoro sve moguće vidove protesta i građanske neposlušnosti sem jedne stvari, a to je da to što rade bude koordinisano do te mere da se održi istovremeno na ključnim tačkama širom Srbije i da na smenu traje više dana bez prestanka do ostvarenja zahteva. Šta to konkretno znači? Za sve ove godine naučili smo valjda da vladajućem režimu ne smeta da se slobodno šeta ili na bilo koji način protestuje u ma kom masovnom broju ako to traje jedan dan. Takođe, prilagodili su se da istolerišu blokade manjih saobraćajnica koje su kratkoročne. Ono što njih jedino istinski boli jesu neprestane, višednevne blokade velikih saobraćajnih čvorišta i ključnih državnih institucija. To, naravno, s obzirom na potrebnu masovnost i nerazilaženje demonstranata jeste najteže organizovati i zasigurno bi bilo predmet najveće moguće policijske represije. Međutim, kako bi to ipak bilo moguće uraditi sa najmanje ljudi i rizika?

Najvažnije u ovom planu bi bilo da se front maksimalno raširi: da blokade budu na što više mesta u Srbiji kako Policija ne bi mogla istovremeno sve da spreči. To u praksi može da izgleda ovako: na poziv Studenata u blokadi građani bi spontano (jer na to imaju pravo prema Zakonu o javnom okupljanju) blokirali izlaze sa auto-puta u Subotici, Vrbasu, Novom Sadu, Bubanj potoku, Batočini, Pojatama, Preljini, Pakovraću, Leskovcu i Vranju, kao i sve bitne magistralne putne pravce u manjim mestima. Beograd bi istovremeno preuzeo blokadu svih mostova u prestonici, kao i Aerodroma, Železnice i Termoelektrane u Obrenovcu. Ove blokade bi potrajale sve dok vlast ne raspiše vanredne izbore, a građani bi se organizovali da dolaze na smenu i da uvek ima dovoljan broj ljudi na svakoj blokadi. Već prvog dana vlast bi verovatno ili krenula u masovna hapšenja ili bi došlo do kolapsa saobraćaja i ostalog funkcionisanja u državi, što bi u oba slučaja moralo da završi raspisivanjem izbora, ako ne i padom aktuelne vlasti i pre izbora. Važno je samo da se građani ne uplaše policijske represije, kao što se Užičani nisu uplašili već se protest dodatno omasovio, kao i da istraju u opravdanoj svenarodnoj pobuni svako u svome kraju jer su svi drugi metodi pravne i demokratske borbe iscrpljeni.

Boško Obradović

Moguće je da većina čitalaca misli da je ova akcija previše radikalna i opasna, kao što se mislilo i o akcijama Dveri pre šest godina, ali onda se treba pomiriti sa činjenicom da nema ništa od vanrednih izbora još godinu i po dana i da će Srbijom nastaviti da vlada jedna bahata, nestručna i kriminalizovana vlast koja je počela da uzima i ljudske živote. Na nama je da izaberemo koji od ova dva ozbiljna rizika smo spremni da prihvatimo a jedan od njih ćemo morati.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri.