Imate zeleno svetlo – glasi poruka sa Vidovdanskog skupa.

Zeleno svetlo za šta tačno?

Osam meseci je prošlo, tri godišnja doba su se promenila, Vlada je pala, Ćacilend je napravljen, kilometri Srbije su prepešačeni, kilometri Evrope su ostali pod točkovima bicikli ljudi su bili privođeni – puštani, pa opet privođeni pa opet puštani, sreli smo se na Sretenje, majali po Nišu, zvučni top nam je možda oštetio sluh, ali smo se videli na Vidovdan. I onda dobili zeleno svetlo.

Zeleno svetlo za šta tačno?

Izbori su jedino demokratsko rešenje koje može rešiti ovu situaciju. Ili kako je mediji nazivaju – “duboka politička kriza”. Šta je tačno ovde u krizi, vlast i opozicija imaju drugačije viđenje budućnosti zemlje? Neki su levi centar, neki su desni centar, neki su ekstremni, neki su socijaldemokrate… Je l’ to politička kriza? Ne bih rekla.

Mi smo u krizi sistema/društva/morala, mi smo u krizi kao takvoj. Krizni marketing kaže da je najveća greška koju možeš da napraviš kada si u sred skandala – da ne znaš da si u sred skandala. Mislim da se to nama dešava – mi smo u sred krize i ne priznajemo sami sebi da smo u krizi. Deo društva se ponaša kao da je sve u redu, kao da su oni izvan situacije jer su “apolitični” i imaju svoj babl, najčešće kreiran na društvenim mrežama, i brinu o tome ko se kako pojavio na Met Gali, da li je Rijana trudna nosila štikle ili koji je to baš obavezan preparat koji se mora naneti na kožu ovog leta da biste se zaštitili od sunca.
I tako satima skroluju kroz razne mreže dobijajući korisne savete kako da žive brže, jače i bolje. A onda, ako se ikada u toku dana odvoje toliko od ekrana da pogledaju oko sebe, videće prevrnute kontejnere, policijske kordone (ili parapolicijske kordone), blokirane ulice, srednjoškolce u pritvorima, profesore koji ne primaju (i onako male) plate, fakultete koji su blokirani, akademike koji ćute, društvo koje se raspada.

I onda opet kažem – dobili smo zeleno svetlo?

Studenti i prosvetari su se umorili, jer su pokušavali, što je i u duhu njihove profesije u slučaju profesora i godina u slučaju studenata, da odvoje te neke “apolitične” od ekrana i pokažu im da ovo što je oko nas ne može samo da se skloni povlačenjem palca na gore.

Jesmo li shvatili to? Jesmo li shvatili da ne može neko da se bori umesto nas? Jesmo li shvatili šta znači zeleno svetlo?

Režimski mediji se utrkuju ko će smisliti višeslojniji opis ljudi koji se protive sadašnjim vlastodršcima, pa se tako kombinuju reči od ustaša, nacista, zločinaca, stranih plaćenika, izdajnika, od skora i rušitelja ustavnog poretka i blokadera, nasilnika…

Sa druge strane, deo medija koji nisu pod jasnom palicom režima prate sve proteste, sve blokade, pričaju sa ljudima, pokušavaju da prenesu sliku, i ma koliko se trudili, nekako je sve jednostrano. I sve se svodi na iste ljude, iste zahteve i, na žalost, iste probleme sa kojima se borimo evo već 35 godina, ali ko još to broji.

Ima ko broji. Jer se usred utorka, 1. jula, ponavljaju izbori na jednom biračkom mestu u opštini Kosjerić na kojima se kandidovao Aleksandar Vučić (da ne bi dao Srbiju) i opoziciona studentsko-građanska lista koja se ujedinila – gle čuda – za Kosjerić i izašli na crtu baš tu, u Kosjeriću, tom predsedniku (svih građana) koji ne da građanima da se pošteno glasa.

Zbunjujuće, jel’ da?
To je negde i suština – zbuni pa vladaj. Iz Zaječara i Kosjerića može da se izvuče jedna bitna poruka – mi se borimo, ali on(i) broje.

Ljudi su na ulicama, traže izbore – sad više ni ne “poštene izbore”, došli smo u situaciju “daj šta daš”. On, kao nenadležna institucija, ima legitimitet da raspiše izbore, ali “ne da” – pušta nas da se borimo za njih, a šta on radi dok se mi borimo?

On broji!

Dakle, biće parlamentarnih izbora pre ili kasnije, ali oni se već sada “spremaju”, odnosno sada se nameštaju, kalkulišu. Mi smo na ulici, oni su u kampanji. Oni već broje, a raspišaće izbore kada završe brojanje.

Dobili smo zeleno svetlo?

Ali znamo li kako da se borimo kada dođu dugo očekivani izbori? Znamo li kako da pratimo, kako da kontrolišemo, kako da vodimo evidenciju, kako uopšte da radimo kampanju?

Na kraju – znamo li za koga glasamo?

Osam meseci, 16 žrtava, jedna izgubljena akademska godina, izgubljeni lokalni izbori na dva mesta, bezbroj protesta, privedenih i dana u pritvoru – to je bilans borbe.

A dok se mi borimo, on(i) broje.

Marija Milenović, diplomirana komunikološkinja