Pero umesto skalpela 
Milo Lompar preporučuje najnoviju knjigu pesama Radovana Karadžića „Crna bajka“. Srpska književna zadruga je u Beogradu organizovala promociju „književnog poduhvata“ dr Radovana Karadžića kojoj su prisustvovali prepoznatljiva lica naše konzervativno-klerikalne političko-kulturne scene. Da ponovim – Milo Lompar preporučuje najnoviju knjigu osuđenog ratnog zločinca i prvog predsednika Republike Srpske, višedecenijskog haškog begunca i alternativnog iscelitelja dr Dragana Dabića.
Zašto je moju pažnju pored prisutnih akademika, političara i umetnika privukao baš Milo Lompar. Možda zato što figurira kao „idealni“ vođa moderne srpske desnice? Možda zato što ga mnogi već vide kao „idealnog“ predsedničkog kandidata za 2027. godinu. Možda zato što je uspeo da stekne popularnost među širom studentskom populacijom i sebi zagarantovao mesto na već famoznoj studentsko-profesorskoj listi?
Ove reference sigurno nisu komplementarne sa likom i delom Matije Bećkovića, a bio je tamo, niti Gojka Đoga, a bio je tamo, pa ni Koste Čavoškog, a bio je tamo. Ali, Milo Lompar koji sada preuzima ulogu rebrendiranog i apdejtovanog Koštunice, ne može i ne sme da pravi ovakve ne gafove, ne propuste, već katastrofalne auto-golove. Ili, možda ovo i nije bio autogol, već skidanje maske, svlačenje modernog, demokratskog, cath-all kaputa ispod koga je Lompar sve vreme nosio dres svog starog tima čiji su se veterani okupili kao vitezi tame oko okruglog stola srpskog sveta, ili srpskog smaka sveta.
Da se u nastavku poslužimo omiljenom frazom nekoga koji je u svemu, ali bukvalno u svemu antipod Milu Lomparu -hajde da mu damo dobrobit sumnje kojom se razmetala ministarka za jednokratnu upotrebu Gordana Čomić.
Šta je sporno u tome da se organizuje promocija zbirke pesama, da se toj promociji prisustvuje i da se ista knjiga preporuči? Posebno ako uzmemo u obzir da je to upravo tema iz stručnog domena „inkriminisanog“ profesora Lompara. Šta je sporno u umetničkom iskazu i izrazu dr Radovana Karadžića? Zar zatvorenici nemaju pravo na pisanje, crtanje, sviranje…? Mnogi u zatvoru zasnivaju porodice, završavaju fakultete, objavljuju disertacije, naučne radove, romane, dnevnike… Zar to pravo nema inače plodni i priznati pesnik Radovan Karadžić?
Da li Radovana Karadžića možemo posmatrati samo kao pesnika, umetnika, stvaraoca? Da li je on psihijatar, pesnik, prvi predsednik i osnivač Republike Srpske, zločinac osuđen za najteža krivična dela uključujući i genocid u Srebrenici? Ili je on sve to pojedinačno, ukupno i odjednom? Može li se razdvojiti autor od svojih dela i od svojih nedela?
Karadžić je sigurno ličnost koja budi duboke emocije, pozitivne i negativne, ne samo u Srbiji već u regionu, čak i u svetu. On je više od pojedinca, on je postao fenomen, neka vrsta političkog, vrednosnog i ideološkog deobnog parametra (uz svog vojnog pandana – Mladića) jer se preko njega, odnosno percepcije njega, ljudi određuju prema devedesetim, prema ratu, prema zločinima, prema regionu, prema Miloševiću, prema prošlosti i prema budućnosti. Još uvek smo u vremenu kada su „junaci“ devedesetih postali deo obaveznog upitnika koji mora popuniti svako ko probije debelu opnu anonimnosti i dobije priliku da kandiduje svoje stavove na političkom tržištu Srbije.
Danas je to tržište nasilno pretvoreno u monopol jedne stranke, jedne klike, jednog čoveka. A odgovor tog monopoliste je jasan – Haški sud nije sud već antisrpska inkvizicija, haški osuđenici nisu osuđenici već junaci, haški zatočenici nisu zatočenici, već mučenici. Svako, ali bukvalno svako ko je preživeo ili suđenje ili izrečenu kaznu, tu sudsku ili zatvorsku otpusnicu je iskoristio kao ulaznicu za „visoko duštvo“, za novu elitu u Vučićevoj Srbiji. Bivši optuženici ili robijaši postali su nezaobilazni dekor najgledanijih emisija na nacionalnim frekvecnijama, lak plen za politikante koji peru ili rediguju svoje biografije. Vampiri devedesetih planski se priključuju na transfuzionu terapiju koju obezbeđuje Vučićeva mašinerija, a u boci su naša krv, naše pare, i naši životi – ponovo na usluzi starim štetočinama.
I odakle onda Milo Lompar u tom svetu i da li se ikad od njega udaljavao. Njegova stara teza o sintezi građanskog i nacionalnog sada devalvira i bankrotira pred knjigom onog ko je malo toga znao o pojmu građanskog i u Jugoslaviji i u svojoj Bosni, a kamoli u Srbiji i Beogradu. Ako kraj određuje čoveka, na njegovom kraju njegov pogled na svet je bio četnički, a oni i kad pevaju i kad čiste, i pevaju i čiste strogo etnički.
Možda smo zaboravili da novim generacijama ispričamo crnu bajku o krvavom raspadu Jugoslavije, pa sada njima nude reprize crnih bajki sa novim nijansama, sa novim slikama, sa novim stihovima.
Na sajtu Srpske književne zadruge javnost je obaveštena da će se promocije ove knjige posle Beograda organizovati i u drugim gradovima Srbije i regiona. Predlažem da ista ekipa, na čelu sa nezvaničnim predsedničkim kandidatom Milom Lomparom, ode u Novi Pazar i na književno veče o Karadžićevim pesmama prirede studentima, onim istim sutdentima koji su pevali srpsku himnu, ogrtali se srpskim zastavama i odmenjivali pravoslavne kolege na blokadama za vreme vaskršnjih praznika. Neka im tamo objasne pomenuti akademici i profesori šta se to desilo 1993. godine ljudima iz njihovog zavičaja na teritoriji države čiji je predsednik bio Radovan Karadžić. Možda bi pre nego što im pročitaju delove Karadžićeve „Crne bajke“, trebalo da im ispričaju krvavu bajku o njhovim saplamenicima i sunarodnicima, jer su žrtve bile građani iste države kao i oni, a stradali su na teritoriji druge države, države predsednika i vrhovnog komandanta čije im pesme sada preporučuju.
Novopazarski studenti su zajedno sa beogradskim kolegama pre par meseci pustili goluba mira sa bine, poželeli mir i jedinstvo, novu i drugačiju Srbiju. Bio je to trenutak kada se ceo svet divio našoj mladosti, kada su ponovi komšije učile od nas kako se voli i kako se prevazilaze razlike ljubavlju i tolerancijom.
Ali avaj! Oni za koje se isti ti studenti nadaju da im novu Srbiju mogu stvoriti i ostaviti, često svojim rečima, delima i potezima podsećaju na onu staru Srbiju iz devedesetih ili povampirenu Vučićevu Srbiju koju žele da promene.
Ne može se ići pred studente sa Karadžićevim crnim bajkama pod mišku! Ova deca ne žele bajke, ne žele uspavanke, ne žele otrove. Ova deca nas preklinju da se unormalimo, da se prosvestimo i uljudimo. Tom izazovu moramo dorasti. To je naša dužnost. Profesorima pre svih!
Dr Aleksandar Dikić
