Mirno i tiho popodne u mom naselju. U sobi sam sa bakom. Pričamo. Štedim je. Kancer napreduje. Ulaže ogroman napor da izgovori rečenicu. Bori se koliko može. A borba mora biti neprestana.
Tišinu remeti škripa automobilskih guma koja dopire iz parka ispred zgrade. Izlazim na terasu. Prizor je jeziv. Neko je uleteo automobilom u park i uništio podlogu terena za basket i pobegao. Očevici kažu da su se i deca tu nalazila. Sva sreća niko nije stradao. Ni u parku više nismo bezbedni od ljubitelja mašine.
Više o mašinofiliji pročitajte ovde https://bezcenzure.rs/kult-automobila-sistem-koji-nas-porobljava/
Koja je to sila koja tera čoveka da uradi ovako nešto? Ta potreba za destrukcijom, nasiljem, bahatošću mi nije jasna. Ne mogu da obradim, razumem i procesuiram takav vid ponašanja. Kroz glavu mi prolazi Hristov vapaj sa krsta: „Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine”.
Obaveštena je policija i mediji. Čekamo sistem da reaguje. Sistem koji je stvorio i koji podstiče ovakav vid ponašanja.
Više o tome kako sistem opravdava ovakvo ponašanje pročitajte ovde https://bezcenzure.rs/zasto-predsednik-vucic-podrzava-nasilnicku-voznju/
Javnost se uznemirila. Fotografije vandalizma se brzinom svetlosti šire društvenim mrežama. Nešto kasnije mediji javljaju da je policija privela počinioca čiji su automobil zabeležile nadzorne kamere sa Toplikificije.
Reč dve o mom parku. Ili ti kako je počelo uništenje.
Zelenilo se ne održava. Klupe, klackalica, kante i prostor sa peskom su uništeni. Zapušteno, prljavo, jadno, nebezbedno. Samo stanje parka odvraća ljude i decu od boravka u njemu. Slično je stanje i sa drugim parkovima širom Bora.
Nad parkom se nadvilo još jedno zlo. Donju platformu parka, gde je teren za besket je renovirala i obnovila jedna kladionica. Park sad nosi njeno ime?
Kladionica je mesto bolesti zavisnosti. Mesto koje uništava ljudske živote. Mesto gde se čovek lomi. Surovi kapital je ušao u moj park da bi se pokazao kao društveno odgovoran. Kapital najbrže otvara vatra pakla.
Neki napredni ljudi su dozvolili da kladionica uđe i okupira park. Park čija je uloga, funkcija, smisao i filozofija dijametralno suprotna od vrednosti koje propagira kladionica.
Nekada je moj park vrveo od života. Sve generacije su bile prisutne. Od bebica do naših baka i deka. Postojao je međugeneracijski dijalog i ovakvo nešto je bilo nemoguće da se dogodi. Bezbednost parku su davale „oči na ulici“, kako je o tome pisala Džejn Džejkobs.
Više o putovanju sa Džejn Džejkobs od Bora do Njujorka pročitajte ovde https://bezcenzure.rs/smrt-i-zivot-srpskih-gradova-foto-video/
Čekao se red za ljuljaške, red za igru u pesku, red za basket. Svako je znao svoje mesto i svi su ravnopravno koristili blagodeti boravka u parku.
Onda su došli neki napredni ljudi na vlast i rešili da se obračunaju sa parkovima širom Bora. U njihovoj viziji, Boranima je mesto u stanovima i rudarskoj jami. Njihova politika je takva da u Boru cvetaju samo kladionice i apoteke. To dosta govori o gradu bakra i zlata.
Više o tome kako je grad izbacio decu sa ulice pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/zarobljeni-u-nepokretnosti-ulice-i-gradovi-bez-dece/
Šta će nam parkovi, igrališta, sportski tereni, zelenilo, trotoari, ulice? Lokalna politika nas vidi samo u jami i na onkološkom odeljenju u bolnici.
Zarobljeni smo u bolesti. Zarobljeni u nepokretnosti.
Pre parkova su napredni ljudi uništili nešto drugo. Nešto bez čega park ne može da postoji. A kad to uništite, park počinje sam da umire. Verovali ili ne u pitanju je trotoar. Znam, niste razmišljali o tome. Park je prirodan nastavak trotoara. A trotoar ima svoju anatomiju, funkciju, smisao, ulogu i filozofiju.
Više o funkciji trotoara pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/trotoar-kao-ogledalo-urbanog-nasilja/
Igor Velić, master inž. saobraćaja
FOTO: Nebojša Rančić
