Marija Vasić je žena koja u znak protesta ne uzima ni hranu ni vodu u zatvorskoj jedinici u Novom Sadu. Tamo je zatvorena uoči velikog skupa 15. marta koji je trebalo da bude nasilan, i po rečima nenadležne institucije, kraj obojene revolucije. Ali, od svega toga ispalo je samo nezakonito prisluškivanje prostorija parlamentarne stranke, kafanski razgovor i šest političkih zatvorenika koji su tamo više od dva meseca.
Ta žena je sociolog, koja je vođena željom za boljim i pravednijim društvom, krenula u borbu protiv ovog kriminalnog režima. Na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima bori se za ono u šta veruje.
Verujete li vi u nešto tako jako? Da li vam je svih ovih dana kada slušate te vesti prošlo kroz glavu “u šta ja verujem”, “za šta bih se ja tako borio/la” ili ono najstrašnije “jesam li dovoljno hrabar/ra da se borim”? Kao svi oni ljudi koji su u hladnim jesenjim i zimskim noćima spavali u šatorima na asfaltu kako bi se borili za ono u šta veruju. Sećate se tih “diskretnih” heroja koji su danima i noćima išli da čuvaju Savski most. Borili su se bezuslovno, verovali su u ono što rade, živeli ono u šta veruju. Njih stotinak ili njih par hiljada u dvomilionskom gradu spavalo je pod vedrim nebom, stajalo je ispred kordona, trpelo udarce kapljice sa neba i pendreka sa zemlje.
Verovali su u tu borbu, verovali su da rade pravu stvar za sve nas ili možda bolje rečeno za one koji će doći posle nas, jer im mi, ispostaviće se, nismo bilo saveznici.
Marija je profesorka koja poznaje društvena kretanja i društvene sisteme, koja je život posvetila tome, kao i obrazovanju novih generacija, a zatvorena je zajedno sa još petoro ljudi da bi bila primer onoga što ne treba da se radi u autokratiji. Marija je kriva jer veruje u bolje sutra.
Stari most je skrivio samo to što je star. I što je neko, koji od škole ima samo veliki odmor, rekao da nam on ne treba ili, još bolje – prebacite ga u park. Jer gde inače idu mostovi koji se sruše? Ja zapravo ne znam da se neki most srušio bez da je sagrađen drugi ili da je srušen jer je toliko bio opasan po život i okolinu, bez mogućnosti da se reparira. No, kako beše, samo dve stvari ne poznaju granice, jedna je svemir…
Država počiva na zakonima, onim zapisanim i onim društvenim dogovorima koji kao svesne i savesne jedinke prihvatamo živeći sa drugim ljudima. Svi pravnici kažu da su nama zakoni dobro napisani, da li to znači onda da je problem u društvenom dogovoru?
Šta smo se mi dogovorili? Da damo državu jednom čoveku, jednoj partiji, jednoj porodici, jednoj grupi ljudi… Dogovorili smo se da to što je napisano ne mora uvek da važi. Već važi ono što je neko jači rekao da važi. Dobro, i to je dogovor, samo ga treba biti svestan.
Mada nisu baš svi pristali na taj dogovor, jer da jesu, Marija Vasić ne bi polako stavljala svoj život na kocku, dok sa druge strane Stari most ne bi gubio jedan po jedan deo.
Sve je ovo moglo da se spreči, i pored moći jednog čoveka, jedne partije i jedne porodice. Bio je potreban samo jedan hrabar/savestan/častan tužilac, a onda i sudija i da kažu: “dosta je!” Ovo nisu zakoni koji su napisani, ovo nije država u kojoj želimo da živimo, ovo nije i nikada nije trebala da bude borba pojedinaca. Zakoni treba da budu isti za sve.
Ali, baš zato ne moraju svi da znaju sve zakone. Tu političari stupaju na scenu jer u ovakvim vremenima oni treba da budu hrabriji i časniji od svih nas ili makar samo organizovaniji. A onda će imati ko to da složi onako kako treba, napiše kome treba i dolazimo do dosadne birokratije koja na kraju sve sprovede u delo.
Ali mi smo malo pobrkali korake. Marija koja se borila kroz političku organizaciju, dobila je ogradu od njih, tumačenje zakona i njihovo predstavljanje se pretvorilo u trku za lajkove na kojekakvim društvenim mrežama (a da ne zaboravim, time samo punite džepove nekim tamo Maskovima), i na kraju birokratija koja je trebalo samo da postupi po zakonu postupila je po zakonu jačeg. Tako da su i Marija i most ostali sami na “bojnom polju”, a svi mi ih gledamo sa strane diveći se hrabrosti njihove borbe, a u sebi mislimo: “unapred je to izgubljena bitka.”
Most nam ruše jer previše ljudi nije imalo stav o tome. A, i bilo je baš hladno tih dana.
Marija je još tu, ali je problem što je ona jedna… Gde su sve druge Marije koje imaju ideale ili makar snove? Gde su svi šatori koji sada na ovom prolećnom suncu mogu da se postave?
Gde ste ljudi da se borite za ono u šta verujete ili više ne verujete ni u šta?
Marija Milenović, diplomirana komunikološkinja
