Krvnici nam polažu vence,
prvi na mobu,
kopaju zdence…
Živele žrtve što ćute,
što ne pamte,
što se ne ljute…
Vrane i svrake na neznane
srpske rake.
Pretovarile ptiće od srpskih
kostiju i mesa,
visoka im nebesa…
Visoke vrbe, čekaju Srbe,
porasle, mašala…
Sedi, Srpče, odahni
u slatkom hladu od vešala.
Evo dželata, dobro mi došo,
sedi u čelo stola.
Dižem ti čašu najbolje rakije
za ono jauka, krvi i bola.
Ne bih je našao gde je đed zakopao
da ga nisi baš tu preklo!
Hvala, krvniče nek ti se kliče
evo nas, izgleda, viška preteklo.
Oprosti, krvniče, ja zaboravljam
ali ti pamti, pa neka plamti selo…
Samo ti pali mi smo bar dali
onolko pozivara za opelo…
Odoh polako, a ti ne žuri,
odmori ruku, ne brini za me,
zapamti – ja ću ti zaboraviti,
čekam te povrh kućevne jame…
Mihailo Medenica
