Ustani Srbijo 
Svet se definitivno menja. Iz razdoblja manje-više liberalne ekonomije, „ideološkog izvoza“ na krilima bombardera i naglašenog globalizma, ulazimo u doba protekcionizma i vraćanja velikih igrača duhu klasičnog kolonijalizma. Pozerski idealizam smenjuje neskriveni pragmatizam. Multikulturalizam gubi trku sa narodnim tradicijama, a koncept nacionalne države u defanzivi je u odnosu na ideju nekakve, makar i neformalne, „svetske vlade“.
U takvim okolnostima, uz ono loše, bar je dobro što nacionalni identitet ponovo ulazi u modu. Mnogi će reći – kada pogledaju srpsku simboliku koja je u jeku naših političkih nadigravanja naširoko prisutna i kod oponenata, i kod podržavalaca vlasti (neću da kažem pristalica jer se tu uglavnom radi o nizu interesnih zajednica) – bar u tom pogledu ne zaostajemo za tzv. svetskim trendovima.
Da li je stvarno tako? Nažalost – odmah da kažem – nije!
Kako glasi deo jedne naše poznate pesme: „Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci“. Nikome, pa ni našim okorelim neprijateljima, ne smeta da tako ispoljavamo svoj identitet na onom deliću srpskih zemalja na koje ne pretenduju (to je deo i tako već okrnjene Srbije). Baš ih je briga ako tu nosimo šajkače i mašemo srpskim zastavama. Bitno je da im ne remetimo velikodržavne planove, a to što svoj nacionalni naboj trošimo folklorno, može i da im koristimo. Neproduktivno ispumpavamo balon državotvorne energije, umesto da ga produktivno usmerimo na zaštitu, sa raznih strana ugroženih, srpskih interesa.
Naši globalni evroatlantski oponenti, uz podršku još opskurnijih srpskih regionalnih neprijatelja, neko vreme su gurali bolesni koncept tzv. denacifikacije Srba. Mi koji smo bili najveća žrtva nacizma na Balkanu (a i ustaštvo je jedna njegova varijanta) nakaradno smo predstavljani kao moderni neonacisti, a oni što su nas od sredine do kraja 20. veka na sve strane proterivali pa i saterali, te su uglavnom bili Hitlerovi saveznici tokom Drugog svetskog rata, tretirani su kao, navodni, nevini mali od strane velikosrpskih pretenzija ugroženi narod.
Cilj je bio da se ispoljavanju srpske državotvornosti i nacionalizma u pozitivnom smislu (a ne samo objektivno negativnog šovinizma koga naravno ima i kod nas) slomi kičma, dok se ekstremizmi drugih naroda – zato što su oni kao u opasnost, pa se radi o njihovoj odbrambenoj reakciji – naveliko ohrabruju. Takva nenormalna politika nametana je direktno, putem EU mehanizama, te indirektno, uz pomoć medija i NVO plaćanih od strane evroatlantskih centara moći – srpskoj državi i društvu.
To nije moglo da ne izazove otpor velikog njegovog dela, uključujući i značajne političke snage. Nažalost, u drugom slučaju mnogo manje iskreno nego u prvom. Političari su često samo zloupotrebljavali privrženost Srba svojim tradicionalnim vrednostima i interesima, a pošto bi došli na vlast na njihovim krilima, opstanak na njoj su postmodernim okupatorima plaćali velikim ustupcima na račun svega srpskog. I to što su više imali putera na glavi (kriminal, korupcija, diktatorsko ponašanje), proporcionalno tome žrtvovali su sve što se od njih tražilo kako se ne bi lično-partijski našli pod udarom inostranih moćnika. Vučić je najbolji primer takvog samoživog, nacionalno prevrtljivog i destruktivnog, političkog razbojnika!
Tako smo stigli do narodnog mirnodopskog ustanka protiv njega koji je sada u toku, baš u vreme kada su posle povratka Donalda Trampa na vlast u SAD intenzivirane globalne promene o kojima smo govorili. Svet ubrzano postaje arena u kojoj će se, krajnje realpolitički motivisano, nadmetati nacionalne države. A njihova vitalna energija, potrebna i za puki opstanak a ne samo za dalji napredak, proizlazi iz negovanja kulturno-identitetske baštine. LGBT agenda, mondijalizam, antitradicionalizam i tome slično, nisu baš najbolji pokretači u borbi za očuvanje ili sticanje onoga što ponaosob znači jednoj užoj zajednici. Ko to ne shvati biće pre poslužen na velikom globalnom stolu, nego što će učestvovati u gozbi sedeći za njim!
Umesto da ubrzamo – polazeći do toga – krpljenje rupe na našem oštećenom nacionalnom brodu i da ga tako pripremamo za ono što će još intenzivnije uslediti, mi smo paralisani unutrašnjim borbama. Sudbina nam je, nažalost, takva. Većinska Srbija mora da istraje u onome što je nužno kako bi svoju državu povratili od otimača koji misle samo o sebi, te je bezočno pljačkaju a deo plena daju eksternim faktorima čiju milost tako kupuju. Da se rešimo SNS kidnapera, to je prvi uslov da uspešno krenemo napred. Ali ne znači da će se to desiti samo zato što ćemo ih se, pre ili kasnije, otarasiti! Za to moramo da ispunimo i druge uslove!
Jedino ako se iz onoga što je u toku izrodi naše istinsko nacionalno oslobođenje, moći ćemo sa više nade da iščekujemo budućnost. Da se to ne bi desilo, da Srbija u najboljem smislu ponovo suštinski ne postane srpska, oni koji joj ne žele dobro – od Brisela, preko naših neprijatelja iz okruženja, do njihovog ideološko-propagandnih mehanizama u samoj našoj zemlji (koji se skrivaju iza lažne tolerancije, fejk kosmopolitizma i napadnih priče o ljudskim pravima) – sada aktivno rade. Pri tom su našli perfidniji pristup nego ranije, koji između ostalog sadrži odobravanje srpskog nasleđa, ali samo ako je ono politički neupotrebljivo!
Namera im je da posle Vučićevog ura-patriotizma kojim on prikriva veleizdaju, dobijemo manje kič ali ništa više (geo)politički funkcionalno, folklorno rodoljublje. Veselo i ponosno igramo kolo, a aminujemo dosadašnje sakaćenje našeg državnog prostora, te prihvatimo dodatno odricanje od podrške Srbima u regionu (pre svega Republici Srpskoj i našem ugroženom narodu u Crnoj Gori) i ne insistiramo na sistematskom vođenja nove, potentne, nacionalno-identitetske politike u srpskoj kulturi, prosveti, državnom aparatu.
To ne smemo da dopustimo! U borbi protiv Vučića neophodno je da uporno insistiramo na onome što na državnom nivou mora da usledi, a to je revitalizacija produktivne nacionalne orijentacije. Treba nam preporođena srpska država koja će se aktivno zalagati za naše nacionalne interese polazeći od sopstvene teritorijalne celovitosti ali i toga da je Srbija po ustavu matična zemlja srpskog naroda u celini! U protivnom, džabe smo krečili.
Vučić negira sve moguće demokratske ali i ništa manje od toga i nacionalne principe, a oni koji dođu posle njega na vlast u Beogradu, ako drugačije ne budu postupali i prema poslednjima, neće biti suštinski bolji ni kada se radi o prvom. Demokratija podrazumeva uvažavanje vrednosti većine a ne njeno varanje kako bi ono do čega joj je stalo bilo podlo zanemareno ako ne i negirano.
Zato se setimo – svi mi kojim je stalo do srpstva, uključujući i „pobunjene“ studente – i onih pesama u kojima se kaže „srpska se truba s’ Kosova čuje, Srbina svakog da obraduje“, ili „svi Srbi, s mora i Dunava, k’ nebu glave podignite“. Lepo je da budemo ponosni na naše srbijanske opanke, ali ne zaboravimo ni ništa manje srpske, ličke ili crnogorske kape, te kosovske dolame. I gradimo Srbiju koja će na realpolitički, razuman i održiv način, biti voljna i spremna da se bori za celoviti mozaik sprskih nacionalnih interesa!
Konačno, ne zaboravimo, za to su nam potrebni saveznici koje mi moramo aktivno da tražimo i pridobijamo (a ne da čekamo da nam sami dođu ili se plaho ljutimo što to ne čine), od Moskve, preko Pekinga, do Vašingtona. Što se tiče Evropske unije – koja se baš sada, kada je u najvećem problemu, i od sadašnjeg establišmenta, i od strane onih koji se nameću kao njegova „najozbiljnija“ potencijalna zamena, ponovo forsirano a lažno nameće kao „srpska majka“ – nećemo u njoj naći istinskog partnera za zaštitu svojih vitalnih interesa!
Dragomir Anđelković
