Slušaj, bre, da ti ja objasnim šta je Srbinu to: “BRE”!
U to BRE stane više nego u tvoje knjige!
U sve tvoje filozofije i mudrosti nema ni pola kolio u mojem BRE!
Da te čovek sluša satima i da ništa ne shvati, a ja samo podviknem to BRE i svima jasno sve!
Ja sam ti jednostavan čovek, Srbin, rodim se, živim i stradam, ne podjebavam život i ne plašim se smrti.
Stradam, BRE, jer se nikad nisam funjao tim lakšim putevima kojim ti gacaš da ne zaprljaš lakovane okove, no sve najtežim, uzbrdo, neće opanak drugačije…
Tvrdoglavo to, BRE, ide opanak kud on oće, a ja sve za njim, zna on bolje od mene kud nam valja…
Ja to BRE i Bogu i prosjaku, od milošte, jer ako u prosjaku ne vidim Boga i ako u Bogu ne vidim prosjaka- zaludu gledam, slep mi očinji vid…
Kad te pozovem za trpezu, BRE, ne žali – dušu ću da ti dam, gladan ću biti sit samo nek je tebi potaman sve, ali…
Kad ti podviknem, BRE, beži, kao što nikad bežao nisi- beži, jer ako me u to BRE dirneš ćeraću te i stići te i mrtav!
Mrtav sam zajebaniji nego živ, BRE! Na konju ne bi utekao srpskoj kosti u opancima, BRE, ne igraj se s tim, mnogi su, pa…
Sve ću da tim jer meni tako malo treba, sve stane u to BRE, samo me u ikonu i grob ne diraj!
Moji su kamen sejali, BRE, zahvalni Gospodu na njemu, i kamenom se odhranili pa me ni hlebom ne možeš kupiti, a kamoli blagom kakvim!
Moji su sa ikona svi, pa čime da me platiš, BRE?!
Kad mi je teško ja uzdahnem BRE i muka prođe.
Sve su ti molitve i psaltiri u tom- BRE!
Pokajno i krotko BRE, liturgijsko, pričesno, a mogu ga…
Mogu da ga zagrmim noge da ti se odseku.
Sam da jurnem na vas stotinu razbežali bi ste se misleći da vas armija goni, a ono ja i moje BRE!
BRE je kad tužim i BRE je kad slavim!
I u svatove i na opela imam ja BRE!
Ne žalim da mi šumu posečeš ako si čovek, BRE, al fukari ni cvet oprostiti neću da zgaze, jer Srbin sam, BRE, a ti biraj kako ćeš..?
Okumiću te s tim BRE il prokleti, jednostavan sam ti ja, no ti ga zakomplikova…
Tvoje mudrosti posedaju oko mojeg BRE i slušaju.
Uče!
Pod korom moje bukve više znanja ispisano nego pod koricama tvojih knjiga!
Svako je to BRE raspeto i vaskrslo.
Ne trebaju mi na grobu onolki epitafi no samo to BRE, pa vekovi dođu o zadušnice da se poklone Srbinu!
Ne da me žale, BRE, ja sam postradao a ne umro, životu se žalio nisam pa neću ni da mi žale života- ja u opancima odoh dalje…
Odoh, BRE, još kamenja čeka da ga posejem, a ti preplašen preklinji život jer ništa osim njega nemaš…
Zato i ne razumeš moje BRE!
Nemož ti u tim đonovima ni preko rose, a ja u opancima i kroz brzake i bujice, BRE!
Ne pitam ima li Boga, no ima li mene ako se pitam postoji li Bog?
Jednostavan sam, BRE, u tri slova me vekovi razumeju, a ti knjige ispišeš da ti kažu ko si, pa opet meni dođeš da ti reknem…
Šumu ne žalim, ogrej se, ali zgaziš li mi cvet, BRE…
Mihailo Medenica
