Dajem sebi za pravo da odgovorim onima koji su uvek bili tu, da kritikuju sve i svakoga, ali da dupe ne dignu sa stolice.
Do sada nisam obraćala pažnju na njih, svako radi po svojoj savesti, ali sada moram, napadaju decu!
Moja dva studenta mesecima žive na fakultetima oko kojih se noću vrzmaju sumnjivi likovi koji ih fotografišu. Njihove kolege su gazili, prebijali bejzbol palicama, razvlačili u tabloidima.
Od kad ovo traje nisam imala mirnu noć. Pitam se-da li ih je neko presreo pri odlasku sa fakulteta? Da li je neko upao noću u kampus? Da li će se neki manijak zaleteti u njih autom dok su na ulici?
Najmlađi sin je u Kruševcu. Kolena su mu upaljena, a tabani puni žuljeva. Ne želi da odustane.
Ni jednom mi nije pomenuo zastave u koloni, ni Piculu, ni transparente.
Priča o ljudima koji im iznose hranu i piće, nutkaju ih kao svoje najrođenije i plaču.
Deca su pametnija od nas.
Znaju da je zastava nekog ubačenog pripadnika službe mala u odnosu na cilj koji je pred njima, na misiju koju sprovode.
Problem je medijski mrak, oni koji ne koriste društvene mreže podložni su ispiranju mozga.
Dobro. Generacija koja funkcioniše na društvenim mrežama im je došla do kuća.
Ti ljudi shvataju da nije reč o ustašama i izdajnicima, već o našoj mladosti.
Nisu razgovarali sa Piculom?
Picula nije idiot.
Zna šta studenti žele.
Studenti žele da institucije budu slobodne, jer samo slobodne institucije mogu da razgovaraju sa EU institucijama.
Studenti treba da se ograde od opozicije, a ujedno treba i da se zajedno sa opozicijom šibaju sa policijom?
Čujete li vi ljudi sebe?
Jesu li Kraljevčani tražili pomoć studenata ili su uzeli stvar u svoje ruke i love naprednjake kao pokemone po selima?
Imaju jaja.
Nabavite ih i vi.
Studenti su dovoljno uradili i dalje rade.
Na nas je red.
Hajde.
Umesto kritika, akcija.
Ta akcija može da znači i torturu i hapšenja.
Sloboda se ne dobija na poklon, posebno ne biva poklonjena onima koji su dozvolili da im bude oteta.
Aleksandra Ćurčić
