Ustani Srbijo 
Veliki deo naših etabliranih opozicionara (naravno ne svi) obične su ptice grabljivice. Pri tome ne radi se o hrabrim i borbenim pripadnicima te životinjske grupe, kakvi su orlovi, koji love ono što nameravaju da pojedu. Ne! Radi se o političkim lešinarima, koji čekaju da neko drugi ulovi ono što žele, da bi se onda pogostili ostacima ili krađom došli do većeg dela onoga što smatraju primamljivim plenom.
Naše opozicione partije već godinama, u iole većim razmerama, ne mogu da se dogovore oko bilo čega. Jedne stranke bojkotuju izbore ali tako što ništa ne rade da oni propadnu već tek pasivno apstiniraju. Druge na njih krotko idu. Efekat je da Vučić bolje prođe nego da su svi opozicionari odbili da izađu na izbore ili svi na njih izašli. Otuda, skoro da osnovano može da se kaže da se radi o nekim prljavim kombinacijama sa njim, kako bi, „uz skromnu nadoknadu“ nekim od oponenata, nastavio stabilno da vlada.
Opozicija tvrdi da su izbori pokradeni, a onda prihvati mandate u Narodnoj skupštini koju je, do juče, argumentovano nazivala nelegalnom. Utemeljeno osporava legitimitet kriminalnom SNS režimu, a neosnovano, bez obzira na dalje produbljivanje diktature, nastavlja da sedi u Parlamentu umesto da iz njega istupi i javno, obrativši se svim relevantnim međunarodnim faktorima, proglasi da Srbija ima uzurpatorsku vlast.
Tako je bilo donedavno. A danas, kada studenti uspešno probijaju jedan za drugim bedem Vučićeve mračne vlasti, njeni nominalni stari oponenti pakosno gledaju na ono što ti mladi ljudi sa svojim profesorima postižu, dok opozicija godinama nije ni delimično uradila išta od toga, bilo stoga što to nije umela ili zato što nije ni htela (npr. jer je imala dogovor sa režimom da bude sterilnija nego što je sama po sebi).
Umesto da se opozicione partije okupe – ne u nerealnu koaliciju već realni neformalni blok – i javno stanu iza studentskih zahteva, eventualno ih dopunivši i nekim svojim idejama, one pokušavaju da se ubace u ono što je već obavljeno, i dobiju po neku mrvicu rezultata tuđeg rada.
Dok to čine, direktno ili indirektno, podmeću da studenti ne žele promenu režima već samo sistemske kozmetičke promene. Tako, zlonamerno, tumače reči predstavnika studenata – da se oni ne mešaju u politiku već samo traže revitalizaciju ustavnosti i zakonitosti!
Istina je sasvim drugačija: baš to bi predstavljalo pravu mirnodopsku revoluciju. Vučić je uzurpirao sve institucije i vlada neustavno. Uspostavljanje ustavnosti i zakonitosti, odnosno pravne države, potpuno bi izmenilo sistemski karakter ove zemlje.
Mafijaški establišment koji imamo, naravno, na to ne može da pristane. Pravna država je za njega isto što i kupovina karte za put u zatvor. Otuda, studenti na pametan način traže promenu režima! Ono što kažu isto je kao da tvrde da nemaju ništa protiv pobesnelih pasa lutalica, samo insistiraju da budu zatvorene u odgovarajućoj ustanovi. Pametnom dosta!
Razume se, Vučić nije glup iako je opskuran, pa mu je sve jasno. Opiraće se onome što studenti traže dok god može. Kada proceni da je stvar gotova – a uveren sam da će se to desiti ako razni tajni saradnici režima i opozicioni grabljivci (koji su nekada i prvo) ne uspeju da im zariju nož u leđa – pokušaće da pobegne iz zemlje.
Ono što studenti rade nije Sizifov posao, već pragmatično potkopavanje diktature. I veliki deo njenih hipnotisanih pristalica, pogotovo posle onoga što se dogodilo u Novom Sadu, želi pravnu državu i borbu protiv korupcije. Time što na tome insistiraju, studenti sofisticirano pridobijaju deo njih. Ti ljudi su prema njihovim zahtevima otvoreni dok su u odnosu na partijsku opoziciju zatvoreni. Tako se Vučiću kopa rupa ispod nogu, te će mu se pre ili kasnije usled toga obrušiti tlo na kome stoji.
To shvataju i oni iz opozicije koji sada, obično tuđim ustima, zlobno kritikuju studente. Zašto to rade? Svesni su da će, ako studenti isteraju svoje, nastati nova arhitektura srpske političke scene, te za mnoge istrošene opozicionare na njoj neće biti mesta. Zato im je draže da pomognu Vučiću da se izvuče i tako dobiju neku nagradu danas, odnosno još tokom nekog vremena obezbede malo ali toplo mesto npr. u Skupštini, nego da doprinesu oslobođenju Srbije, ka kome nas vode pobunjeni građani na čelu sa studentima i profesorima.
Samoživi opozicionari, kakve nemalim delom sada imamo, nisu ništa drugo nego naličje Vučićevog prljavog sistema. Opet, oni u opoziciji koji ipak nisu prodali duše, to mogu i moraju da pokažu tako što će nedvosmisleno stati uz studente.
Sada kada se Vučić kotrlja nizbrdo ne trebaju nam truli „kompromis“ sa njim koji bi mu pomogli da se izvuče iz živog blata. Ako kasnije, kada dodatno oslabi, i bude dogovora sa režimom da bi bila osigurana mirna tranzicija vlasti, on mora da budu u funkciji uspostavljanja ustavnosti i zakonitosti, te formiranja privremene vlade koja bi organizovala fer izbore. Nikako potencijalni dogovor ne sme da ispadne nagodba između Aleksandra Vučića i njegovih oponenata, kako bi im on ustupio deo kolača, te onda zajedno sa njima nastavio da eksploatiše Srbiju.
Našim dugogodišnjim profesionalnim opozicionarima sat otkucava kao i Aleku bez Kosova. Šansu da opstanu imaju samo oni koji shvate da je glas studenata – glas većinskog dela našeg naroda, te u skladu sa tim postupe. Ko to ne razume grdno će se kajati ali biće kasno!
Dragomir Anđelković
