Topla je zima 2025. u Srbiji – ulice pune, gradovi glasni, ogrejalo i sunce. Sa margina oživelih varoši, do Sport kluba sve češće stižu informacije o fudbalskim klubovima na izdisaju, ostavljenim na (ob)račun svakojakim neznalicama i lokalnim kabadahijama.

Štrajkovi, besparica, opšte beznađe, svakodnevica je u vestima iz najpopularnijeg sporta kod nas.

I to onde gde greške ne bi smelo da bude, kritičnim poljima, neuralgičnim tačkama srpskog fudbala – njegovoj bazi.

OFK Beograd se nalazi pred Privrednim sudom i bankrotom – samo reorganizacioni plan nudi izlaz. Pod uslovom da Sud pošalje zeleni signal.

U Prvoj ligi sve je teže. Užička Sloboda pleše na rubu egzistencije, neće biti novca za fudbalere Inđije, leskovačka Dubočica jedva je godinu privela kraju, dugovanja iznova potresaju fudbalski Čačak…

Mnogi od ovih klubova odavno su pali, dodali sebi sufikse i prefikse, obrisali dugove i ponovo zapali u nedaće. Nekad bilo „što južnije, to tužnije“, danas jedva dišu i fudbalski profesionalci u Beogradu, Sremu, na zapadu, istoku i jugu Srbije. Budžetske zalihe odavno su potrošene, čekaju se novi prilozi sa gradskih jasala. Negde i obične milostinje lokalne vlasti.

Poslednji podatak Sport kluba – da se samo jedan klub sa istoka prijavio za prvoligašku licencu, iako se radi o regionu sa nekoliko jakih gradova – jasno slika tanku bazu i to u srpskoligaškom rangu. Pre nepune tri godine osnovano je Sportsko udruženje Dinamo jug iz Vranja već se smatra budućim prvoligašem. Timoku 1919 uzalud novi stadion kad ne može ni da kroči na njega, survao se i pirotski Radnički, u Prvu ligu ne misle ni Jagodina, Paraćin, Vlasotince…

Srpski fudbal vapi za promenama sistema – organizovanja, takmičenja, finansiranja… Biće, ipak, da najpopularniji sport na prostoru od Kelebije do Šare traži nešto sasvim drugačije! Radikalnu promenu sistema razmišljanja i raskid sa definicijom fudbala kao običnog sredstva za brzu zaradu. Nebitno u kojem obliku.

U toj priči uvek valja spakovati zrnce odgovornosti. A, za one koji takav pojam ne poznaju, poput pometlane garniture u Partizanu, Miloša Vazuru i Milorada Vučelića, zajedno sa njihovim satrapima i mnogo više. Nesavesno poslovanje u privredi i sportu valjda imaju isti zakonski tretman. Ili bi tako trebalo da bude!

Milorad Vučelić i Miloš Vazura FOTO: Fonet

Nezadovoljan fudbaler može da bude najjeftinija roba. Svedočili smo i jesenas smehotresnim nameštaljkama, sada već omiljenom fudbalskom materijalu društvenih mreža. Teško je dokazati i golim okom vidljive „štele“, paklene preokrete i majstorske golove. Godinama slušamo iz FSS – nema milosti za režisere nameštaljki – praksa je sasvim drugačija. Bez države i njenog aparata, ipak, nema zalečenja najveće rane.

U bolu srpskog fudbala ne saučestvuju najveći. Navikli samo na sebe, bez čvrste ruke, besomučno oridiniraju nad fudbalskom sirotinjom. Ostavljenom „sebi na muku“, lokalnim šerigiima i kabadahijama, koji nikome ne polažu račune. I tako u besomučnom krugu skoro da rešenja nema – dok neko zaista ne lupi šakom o sto i kaže – ovako ne može dalje!

Problem je što takvog ovde nema. Ni spremnog da probleme vidi, ni kadrog da ih reši…

Tekst: Sport klub/Branko Spasojević