Ovo je mafijaški režim i on nije osjetljiv na moralno i političko nezadovoljstvo. Posebno rđav utisak ostavlja saznanje o tome da opozicioni poslanici nisu spremni da se povuku iz Skupštine i učine njene odluke nelegitimnim. Oni pozivaju građane na žrtvu, potpuno nespremni da je pokažu primerom. Tek u sadejstvu svih ovih činilaca bi se režim prinudio na obrazovanje prelazne vlade, uklanjanje medijskog monopola i demokratske izbore za šest ili devet meseci – kaže Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta i predsednik udruženja „Srpski glas“ za podgoričku Pobjedu.

Osnovali ste udruženje „Srpski glas“ koje će čuvati nacionalne vrijednosti, boriti se da Kosovo ostane u sastavu Srbije, štititi slobodu mišljenja… Napadaju Vas u režimskim medijima, predsjednik Srbije Vas pominje kao da ste državni neprijatelj. Zašto Vas napadaju?

Traje to dugo. I sa suprotstavljenih strana političkog spektra u Srbiji. U okviru građanske organizacije Proglas, pozvan sam da, 24. decembra 2024, govorim na tribini u Lučanima. Budući da je vlast sprečila iznajmljivanje bilo koje sale, skup je uveče održan na trgu, a temperatura je iznosila jedan stepen. Posle mog učešća na ovoj tribini otpočela je medijska kampanja protiv mene. Prvo se pojavio, na portalu RT Balkan, 25. decembra, tekst o „korisnim idiotima“, sa jasnom aluzijom da se nalaze na strani studentskog protesta. Potom se, na portalima Večernjih novosti i Politike, pojavio tekst u kojem me nazivaju „korisnim idiotom barjaktara kulture autošovinizma“. U govoru u Sava centru, 25. decembra, predsednik Srbije je pomenuo moje učešće na tribini u Lučanima i nazvao me „korisnim idiotom“. U televizijskom obraćanju, 26. decembra, u kojem mene ponovo naziva „korisnim idiotom“, on je dotakao vrelo svoje mudrosti: „Antonić i Ćirjaković su napisali dva najbolja teksta koja sam pročitao u poslednjih mnogo vremena.“ Njegov iskaz potvrđuje dvosmjernu vezu ovih aktera: oni serviraju, on poentira. To je potvrdilo davnašnju tvrdnju da su brojni i dugotrajni napadi na mene, na portalima i društvenim mrežama, podsticani sa adrese predsednika Srbije.

FOTO: Printskrin

U propagandnom pogonu kao da je dato uputstvo da me u svakom obraćanju treba nazvati„korisnim idiotom“. Iako je nadahnuta bolesnom fiksacijom, stvar je u suštini politička. Jer, zalažem se za saradnju nacionalne i građanske opozicije u cilju obaranja Vučić – Brnabić režima kao režima smrtonosnog simulakruma. Čovjek nacionalne orijentacije koji se zalaže za saradnju sa građanskom orijentacijom dobija oznaku „korisni idiot“. Kako je Proglas građanska organizacija, „otkriveno“ je da sam ugrozio nacionalnu orijentaciju. Suštinski razlog je skriven: samo takva saradnja omogućava realan osnov za pad režima. Više od toga: nacionalna orijentacija dobija neosporivu osnovu da se bori za svoje ciljeve u postrežimskom stanju.

Kao deo kampanje pojavili su se članovi Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Za razliku od mene, oni nisu hteli da potpišu krivičnu prijavu protiv predsednika Srbije zbog veleizdaje 2020. Tada uopšte nije postojao Proglas. Oni takođe nisu podržali studentski protest 2024. To pokazuje da naše razlike nije stvorio Proglas nego Vučić – Brnabić režim. Oni nisu sumnjičili studentski protest zbog Proglasa, koji ga navodno vodi, nego zbog svoje zapretane podrške Vučić – Brnabić režimu, čije su optužbe ponavljali i čiji su mediji prenosili njihove reči. Otud su ponavljali sintagmu o „korisnom idiotu“, direktno me pominjući ili nedvosmisleno aludirajući na mene. Na to su, pak, upućivali oni čije su me aluzije odredile kao „patriotski privezak“ i „maskirovku“ Proglasa. U nekoliko dana, uzastopno, u tekstovima ili intervjuima, na portalima ili televizijama, tako su se izražavali: Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj. Nisu mogli da navedu nijednu reč iz mog govora kojom bi mogli pokazati kako izneveravam svoje ranije stavove. Cilj kampanje je bio dvostruk. Trebalo je sakriti da su bili protiv studentskog protesta i da teže da nametnu razgovor o Proglasu umesto podrške studentskom protestu. Nastojali su da nametnu lažnu dilemu: Vučić ili Proglas. Prava dilema je glasila: Vučić ili studentski protesti.

Na političkim vododelnicama prestaje vijuganje i pravi se izbor. Otud su sve njihove riječi u korist studenata ili protiv režima – „privezak“ i „maskirovka“. Bio je to ispit na kojem su se opredelili za Vučić – Brnabić režim. Zašto bi, inače, u uslovima antirežimskog protesta, jedna opoziciona formacija napadala drugu, koja je uopšte ne pominje? I koja, štaviše, ne računa na istu opozicionu publiku? I u tom napadu postala podudarna sa Vučić – Brnabić režimom? Sebi su dali pravo da ocenjuju gdje smijem da se pojavim, a gdje ne smem, iako sam govorio ono što uvek govorim. Ali, ko ocenjuje, biće i ocenjen. Nema boljeg pokazatelja prostaštva i nasilja od nastojanja da upravljaju ponašanjem čovjeka koji im ništa ne duguje, nikada im ništa nije tražio, koga su vukli za rukav da ih podrži u više prilika ili da im pomogne u više navrata. Istovetni tekstovi rasijavani su po režimskim glasilima. Aluziju Miloša Kovića da sam „korisni idiot“ i „fikus“ Proglasa, iznetu na režimskom portalu Novog Standarda, prenijela su 1. januara 2025, elektronska izdanja Politike, Večernjih novosti, Alo-a, Kurira, B 92 i TV Pink. To me je podsetilo na način na koji su se partijski komiteti obračunavali sa intelektualcima u komunizmu ili kako su me u rojevima napadali predstavnici drugosrbijanske inteligencije povodom Duha samoporicanja

Ni oni nisu izostali. Ni njima se ne dopada ideja o saradnji nacionalne i građanske opozicije u cilju obaranja Vučić – Brnabić režima. Na portalu Autonomija, 10. januara 2025, kao portalu koji zagovara drugosrbijansku ideologiju, baštini titoističko mišljenje i protivi se bilo kom obliku srpskog integralizma, pojavljuje se napad na mene. I Autonomija je uznemirena saznanjem da sam gostovao na televiziji Nova S i na tribini Proglasa. U hitanju nenadmašan, odan drugosrbijanskim uverenjima i zapadnim (američkim) interesima, protiv mene se tvitom oglasio 14. januara i akademik Dušan Teodorović, da bi u Danasu od 18−19. januara napisao članak koji nosi naslov: „Milo Lompar je za budućnost Srbije opasniji od Šešelja.“ Ako čoveka napadaju iz suprotnih pravaca, nastaje mogućnost da je ono što govori u nekoj vezi sa istinom. Nije većina ljudi građanske orijentacije bez osećanja za nacionalne vrijednosti i interese, niti su deo drugosrbijanske ideologije; nije ni većina ljudi nacionalne orijentacije bez osećanja za građanske vrednosti i interese. Njihovim sukobljavanjem, režim gradi sopstveni monopol u odlučivanju. Otud oni koji su predali srpske interese na Kosovu i Metohiji mogu da se predstavljaju kao patriote. Oni koji se toj predaji nisu protivili, iako je bila protivustavna, odednom su protiv režima zbog zakonitosti. To je omiljeni igrokaz Vučić – Brnabić režima: lažemo se.

Dušan Teodorović FOTO: Fonet

Da li „Srpski glas“ ugrožava djelovanje „Srpskog sveta“ koje promoviše režim. Šta je za Vas „Srpski svet”, u praksi smo vidjeli da je to interesno udruženje lidera Srba iz regiona koji su se pokorili režimu u Beogradu. Kako u tom kontekstu vidite odnos vlasti iz Beograda prema Crnoj Gori? Neophodno je napustiti drugosrbijansku (titoističku) matricu po kojoj je svako zalaganje za srpski integralizam – sporno. To je tvrdio i podgorički režim trodecenijskog predsednika. Nije tako. Moje shvatanje srpskog stanovišta, obrazloženo u Duhu samoporicanja, nosi sve karakteristike liberalnog nacionalizma. To je teorijska formula koja je obrazložena, istorijski potvrđena i autentično demokratska. Jer, ona počiva na čovekovoj slobodi izbora: može se, naravno, izabrati i drugo političko polazište, ali nije opravdano tvrditi da izbor srpskog stanovišta nije demokratski izbor. Ono podrazumijeva integralističku kulturnu politiku. To znači da su pripadnici srpskog naroda neodvojivi dio srpske kulturne egzistencije: i u Trstu u XVIII, i u Beču, Cetinju i Zagrebu u XIX, i u emigraciji u XX vijeku. Otud ne sledi da su ti gradovi bili dio srpske države. Osim Cetinja, koje je bilo prestonica Crne Gore, u kojoj je Zakonik knjaza Danila (1855) u 92 članu precizan: „U ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedino srbske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne“. Danas nije tako, što ne znači da tako nije bilo. U sadašnji kulturni identitet jednog naroda spada i prošlost. Oni koji odaberu srpski kulturni integralizam prirodno mogu sebe razumevati unutar odnosa sa svojim užim kulturnim zonama, u kojima se odvijaju doticaji sa drugim kulturama i tradicijama. To predstavlja značajan momenat vekovne policentričnosti srpske kulture. Da bi ostali verni titoističkim zasadima, pomoću kojih se srpska kulturna egzistencija krivotvorila, u cilju odnarođavanja, što je dovelo do nasrtanja na srpsku crkvu u Makedoniji i Crnoj Gori, drugosrbijanski kritičari su krivotvorili kulturni aspekt mog shvatanja srpskog stanovišta. Jer, pretvarali su ga u teritorijalne aspiracije, iako tako nešto nigde ne piše u mojim knjigama. Kada sam podržao predlog da se organizuje odbrana Ustava Srbije referendumom protiv Francusko-nemačkog plana, u aprilu 2023, napao me je Peščanik: kao ideološko glasilo drugosrbijanske inteligencije. I gotovo u isti dan televizijska emisija Ćirilica. Ovaj režimski megafon na nacionalnoj frekvenciji mi je poklonio punih 60 minuta vređanja na različite načine: i političke, i nepolitičke. Osvedočeni prijatelj trodecenijskog predsjednika Crne Gore, Milomir Marić, nazivao me je „terazijskim Crnogorcem“. On je preuzeo ranije odrednice podgoričkog režima. Tako sam u Crnoj Gori posrbica, dok sam u Srbiji montenegrin.
Ovo širenje anticrnogorskog raspoloženja u Srbiji i antisrpskog raspoloženja u Crnoj Gori deo je istog propagandnog pogona. I znak duboke saradnje dva predsednika: bivšeg crnogorskog i sadašnjeg srpskog. Jer, nikad ne treba zaboraviti da je predsednik Srbije bio „krunski svedok” – poslovično lažni – da je postojao državni udar 2016, koji je pokušala da izvede grupa nenaoružanih pojedinaca, predvođenih 63-godišnjom ženom. I uvek se treba setiti sa koliko je propagandnih adresa i kako poganim načinima bio i u Srbiji i u Crnoj Gori decenijama vređan mitropolit Amfilohije. Jer, osuđeni zbog državnog udara kao da su zaboravili ko ih je javno teretio. Merodavni činioci Mitropolije pozvali su, pak, predsednika Srbije na sahranu mitropolita koga je neprestano vređao. A oni koji su ga tamničili u Crnoj Gori sada se pozivaju na njega. Pobede mnoštva prolaze, a pobede pojedinca traju.

U društvu rastu korupcija i negativna selekcija, a SNS već 12 godina dobija izbore. Da li su birači opijeni propagandom ili su zastrašeni?

LOMPAR: Vučić – Brnabić režim je nastao u sadejstvu srpskih populista i drugosrbijanskih građanista. Portal E-novine, zastava drugosrbijanske prostote i pornografije, čiji jurišnici danas u Autonomiji pišu protiv mene, godinama je utirao put Vučićevom dolasku na vlast: nisu im valjali ni Koštunica ni Tadić, pogotovo mitropolit Amfilohije. Akciju „belih listića“, koja je dovela 2012. godine do pobede ovog režima, vodili su Vesna Pešić i advokat Srđa Popović, korifeji drugosrbijanske inteligencije.

Kada je potpisan Briselski sporazum 2013, Vesna Pešić je nazvala Dačića i Vučića – Čerčilom i De Golom. Jedan od mojih kritičara pozdravio je u Politici Vučićevo priklanjanje njihovom kursu riječima: „Bolje ikad nego nikad“. A 2017. Vesna Pešić je zaključila da je „Vučić bolji od nacionalističkih morona“. Čitav arsenal drugosrbijanskih i američkih ciljeva ostvaren je u Vučić – Brnabić režimu. Do toga je došlo obmanom, propagandom, ciljanim uprostačenjem javnosti i političkom izdajom. Korupcija društva je način na koji režim kupuje lojalnost nacionalnih glasača. Otud je neodgovorno što se nacionalna inteligencija pretvorila u režimsku inteligenciju. Ne uključivši se u studentske proteste, uprkos vidnom rodoljubivom raspoloženju omladine, sijući sumnju u njihovu političku pozadinu umesto borbe za njihovu podršku, ona pothranjuje iluziju da ovaj režim ima nacionalni politički predznak.

Milo Lompar FOTO: TV KTV

Kada je potpisan Briselski sporazum 2013, Vesna Pešić je nazvala Dačića i Vučića – Čerčilom i De Golom. Jedan od mojih kritičara pozdravio je u Politici Vučićevo priklanjanje njihovom kursu riječima: „Bolje ikad nego nikad“. A 2017. Vesna Pešić je zaključila da je „Vučić bolji od nacionalističkih morona“. Čitav arsenal drugosrbijanskih i američkih ciljeva ostvaren je u Vučić – Brnabić režimu. Do toga je došlo obmanom, propagandom, ciljanim uprostačenjem javnosti i političkom izdajom. Korupcija društva je način na koji režim kupuje lojalnost nacionalnih glasača. Otud je neodgovorno što se nacionalna inteligencija pretvorila u režimsku inteligenciju. Ne uključivši se u studentske proteste, uprkos vidnom rodoljubivom raspoloženju omladine, sijući sumnju u njihovu političku pozadinu umjesto borbe za njihovu podršku, ona pothranjuje iluziju da ovaj režim ima nacionalni politički predznak.

Podržali ste pobunu studenata. Prvi put su sva četiri univerzitetska grada u Srbiji u blokadi, vlast nije našla način da slomi protest. Podrška građana je velika, kolike su šanse da se zahtjevi studenata ispune?

LOMPAR: Režim se koristi sramotnom američkom podrškom sebi i neiskrenom ruskom podrškom srpskom narodu. Ovo je mafijaški režim i on nije osetljiv na moralno i političko nezadovoljstvo. Neophodna je podrška građana i kretanje ka generalnom štrajku. Suviše je tereta stavljeno na profesore, posebno na kolege u srednjim školama. Neophodno je da se priključe i drugi esnafi: advokati, sudije, inženjeri, radnici, trgovci. Posebno rđav utisak ostavlja saznanje o tome da opozicioni poslanici nisu spremni da se povuku iz Skupštine i učine njene odluke nelegitimnim. Oni pozivaju građane na žrtvu, potpuno nespremni da je pokažu primerom. Tek u sadestvu svih ovih činilaca bi se režim prinudio na obrazovanje prelazne vlade, uklanjanje medijskog monopola i demokratske izbore za šest ili devet meseci.

Vučić je uz pomoć poslušnika podelio i radikalizovao društvo do ivice sukoba. Da li je blizu kraj njegove vladavine i kako ćemo se pomiriti?

LOMPAR: U intervjuu, koji prenosi portal NSPM od 8. januara, jedan izraelski novinar opisuje glavnog medijskog savetnika predsjednika Srbije. U Izraelu ga nazivaju „agent haosa“, on je „poznat u Izraelu po širenju lažnih informacija o ličnostima i stvaranju veoma otrovne atmosfere koja za posledicu ima polarizovano društvo“. To znači da njegov cilj predstavlja izazivanje oštrih sukobljenosti u društvu. Tako se neprestano ponaša propagandni pogon Vučić – Brnabić režima. Tome pogoduje neprestano sukobljavanje nacionalne i građanske opozicije. Kao što su režimski protagonisti nezadovoljni mojim postupcima i shvatanjima, tako su istim tim postupcima i shvatanjima, u isto vreme, nezadovoljni i njihovi drugosrbijanski kritičari. Te dve strane ustrojavaju jedan sistem odnosa koji vlada našom zemljom. U njemu se one međusobno bore za vlast. I, istovremeno, protiv svakog ko ukazuje na pogubnost samog sistema. To je pouzdan pokazatelj da je političko mišljenje koje obje strane kritikuju − potpuno autonomno. Moja dužnost je bila da predložim ono što smatram da je lekovito za društvo u cjelini. Ukoliko moj predlog ne bude imao uspeha, verovatno će se nastaviti smjena jednog dominantnog modela njemu suprotnim modelom: u dužim periodima. To znači da sistem binarnih opozicija ostaje potpuno održiv: sa rastućom spiralom nasilja. Duhovna situacija vremena, koju dovode do apsurda samozvani avangardisti, pretvara se u polugu za tlačenje nacionalnih tradicija, do kojih drži većina građana. Uporišna tačka avangardista je u stranim činiocima, a tradicionalista u populističkom samopotvrđivanju. Tako se društvo kreće progresivno -regresivno, cik-cak, dole-gore, napred-nazad: truleći u svim aspektima, pravnim, kulturnim, stručnim. Arbitraža stranih činilaca, koji su vođeni svojim interesima (Rio Tinto), predstavlja jezičak na vagi. Avangardistima je neophodna da uspostave i održe vlast; tradicionalistima da uspostave održiv odnos sa spoljnim činiocima. Predlažem ravnotežu između duhovne situacije vremena i nacionalne tradicije. Ne treba se miriti. Treba učiti da se živi sa razlikama koje su znatne. U relativno demokratskom ambijentu one ostaju, kao i sukobi, ali se rastvaraju u normalnijem saobraćaju: inteligencija vodi ideološke sporove, vlast i opozicija se sukobljavaju oko praktičnih sadržaja života. Tamo gdje se njihova kretanja presecaju, gdje nastaje čvor ideološko-praktične prirode, najbolje je osloniti se na većinsko mišljenje naroda, koje se demokratski utvrđuje.

Glas javnosti/Pobjeda.me