Poludeli Al Kapone među Srbima

Zašto je klasična mafija bolja od našeg SNS kartel režima? Nehotično i nesvesno to nam je objasnio njegov šef: Aleksandar Vučić!

Opijen vlašću, bogatstvom i arogancijom koju navedeno nosi, počeo je da se ponaša – kako se to nekada govorilo – na krajnje psihološki upadljiv način (čitajte: ludo). Potpuno su mu otkazale interne kočnice te je krenuo da se javno hvali onim čega se pametan stidi. 

I ranije je bio opskurni politički šibicar, ali je sebi u korist a na štetu građana, propagandno postupao racionalno (polazeći od svojih ograničenih ciljnih grupa). Sada je utonuo u vode totalne iracionalnosti, koja dodatno doprinosi urušavanju njegovih pozicija. 

Tako je, tek primera radi, više puta javno govorio da je on sagradio „Beograd na vodi“. Štaviše, sarkastično je prozivao opoziciju da dok ga kritikuje zbog politike koju vodi, ide u šoping i jede sladoled u tamošnjem tržnom centru „Galerija“. Na kraju, kako bi cinično delovao širokogrudo, dodao je nešto tipa: „Ako, neka uživaju, radim ja i za njih“. 

U pitanju je politička sumanutost. Prvo, „Beograd na vodi“ je – makar nominalno – komercijalni projekat. Sagradio ga je investitor, a ne Vučić. Stanove navodni investitor prodaje po visokim cenama onima koji su u stanju da ih kupe (i uprkos lošem kvalitetu ponuđene robe to i žele), a ne dele ih kao poklone beskućnom narodu. 

To važi i za sladoled. On nije besplatan. Ko želi da ga pojede u nekoj od brojnih sladoledžinica u TC „Galerija“ to može da uradi pod uslovom da plati hladni dezert koji mu se prohteo. Uprkos tome lažni graditelj Alek priča kao da se radi o humanitarnom projektu.

Zamislite Laki Lučana – čija mafijaška grupa je kontrolisala veliki deo Njujorka – da se tokom „Prohibicije“ (zabrana proizvodnje i prodaje alkohola u SAD od 1919. do 1931. godine) obratio javnosti sa sledećim rečima: „Ja se beskorisno trudim da usrećim narod željan alkohola a zla policija me progoni; uprkos tome neki njeni pripadnici piju u mojim tajnim barovima, ali ne ljutim se ja na njih, neka uživaju“. 

Taj i drugi kriminalci, od onih iz pomenutog vremena koji su se bavili tada nezakonitim „viski biznisom“ ili sadašnji koji prodaju drogu, dobro znaju da to rade samo zbog svoje koristi. Nije ih briga za zakon i društvene posledice, ali bar se ne prave ludi.

Oni diluju nešto što je, osnovano ili ne, zabranjeno, pa ko to voli, za tako nešto ima mogućnosti i spreman je da rizikuje, neka izvoli na obostranu korist (ili pre svoju štetu). Vučić to isto radi ali na mnogo gori način. Tako smo stigli do drugog elementa (od niza mogućih) osvrta na njegove nebuloze o „Beogradu na vodi“. 

Tu se nalazi priznaje Ace Antisrbina kakav je istinski karakter njegove koruptivno-kriminalne vlasti. Jasno je – gle ludila – rekao da je on činilac u tom poslu. On je, kako tvrdi, sagradio „Beograd na vodi“, što znači da više ne krije da stoji iza poslovnih krugova koji formalno realizuju taj projekat. 

Predsednik jedne zemlje, naravno, to ne bi smeo da radi. Građani biraju onoga ko treba da štiti njihove interese, a ne da dobijenu moć koristi da ih zloupotrebljava zbog svojih računa. Zamislite „običnog“ investitora koji bi dobio ovlašćenje da upravlja celokupnom imovinom građana zainteresovanih za kupovinu stanova. On bi onda suvereno određivao koliki deo nje će im uzeti da bi dobili stan, koliki i kakvog kvaliteta će on biti, koliko će oni potom plaćati njegovo održavanje, a pritom „kupci“ ne bi imali prava da išta prigovore. Tako se vodi Srbija, i to prema Vučićevim rečima. 

Retko kada on nije lagao kao u tom slučaju. A kako je u vezi sa „Beogradom na vodi“ nedavno napisao Milan Ćulibrk, vrsni komentator naših ekonomskih (ne)prilika: „Od osnivanja zajednička firma je u budžet, po osnovu ostvarene dobiti, uplatila samo 6,6 miliona evra dividende. A da je prodala 500 hektara građevinskog zemljišta, rezervisanog za taj projekat, država je mogla da inkasira bar dve i po milijarde evra, 40 puta više nego što je uložio formalno većinski vlasnik iz Abu Dabija“.

Stvari su kristalno jasne. Vučić je uloži zemljište i druge resurse koje je oteo od građana Srbije, a njegovi partneri „ime“ i neka druga sredstva. Profit se, očito, iza kulisa deli. Zašto bi inače ono što je vredno dve i po milijarde evra tek tako bilo dato Arapima? Naravno da im nije darovano, već je Srbija prevarena za pomenutu svotu (samo u vezi sa tim poslom a gde su ostali). 

Da se sada vratimo američkim gangsterima i drugim mafijašima. On su pljačkali ali se nisu pravili da rade u korist građana. Naši vlastodršci pljačkaju a drsko govore da rade u interesu nacije. Al Kapone, recimo, da bi umirio svoju savest, čak je i deo plena tajno poklanjao gladnim Amerikancima tokom „Velike depresije“ (ogromne globalne ekonomske krize od 1929. do 1939. godine). Otvorio je više narodnih kuhinja, iza kojih se dugo nije znalo da on stoji. 

Vučić, kao antijunak Superhik iz kultnog stripa „Alan Ford“, dosledno otima siromašnima da bi još više davao onim koji su se na narodnoj muci najviše obogatili (pre svega sebi i svom najbližem okruženju). I još se pravi da je nacionalni dobrotvor koji je zaslužio da mu za života podignemo niz spomenika, a potom i velelepni mauzolej.

Zato je on moralno mnogo gori od neskrivenih mafijaša. Izgleda i da je, bez preterivanja, kako to klinci kažu i odlepio, pa to ko je i šta radi više i ne skriva, već se time ponosi! 

Jadna je zemlja koju vode najcrnji i najgori, uz to i ludi, gangsteri. Srećom njen narod – ili bar kritičan njegov deo – konačno je počeo da se budi iz košmarnog sna. Što znači da će mafijaši i ludaci, u dogledno vreme, da stignu tamo gde im je i mesto. Ostatku nacije onda prestoji težak rad kako bi Srbiju podigli iz političkih, moralnih i finansijskih ruina. Ali, makar će spas biti izgledan. 

Dragomir Anđelković