Tišina

Bila je 2024. godina. Nedelja, 22. decembar. Tačno u 16:30 zaćutala je cela Slavija. Zaćutala je Ulica Njegoševa, Kralja Milutina, Beogradska, Makenzijeva, Svetog Save, Deligradska, Nemanjina, Kralja Milutina, Bulevar oslobođenja. I sve okolne ulice su ćutale. I svi su ćutali. Tišina.

Za pomen nastradalima, za opomenu nama živima.

Tišina. Tu i tamo čuje se usitnjeni lavež psa sa neke od obližnjih terasa, po neki dečji mramor ili gugutanje beba iz kolica ili naručja roditelja. Držim suprugu za ruku. Pored mene moj otac i moja dva sina.

Tri generacije stoje. Tri generacije ćute.

Ni ptice ne lete. Sve i svi stoje. Ćute. Prolaze prvi minuti i počinju slike da mi se ređaju pred očima. Ne znam zašto, iz sećanja banuo mi Borislav Pekić. Da li što sam malopre prošao pored njegovog spomenika na Cvetnom trgu, tek setih se juna 1990. i protesta ispred zgrade “Politike”. Policija je vrlo agresivno reagovala i udarcima pendreka Pekića teško povredila. Protestanti su tražili medijsku slobodu, slobodu govora i izražavanja.

Ređale su mi se slike pred očima. Pojavi se lik Branivoja Milinovića, mog vršnjaka, koji je ubijen u demonstracijama 1991. Ali i policajca Nedeljka Kosovića, koji je poginuo istog dana. Iz magle sećanja izlaze tenkovi koji tog 9. marta izađoše na ulice Beograda. Hladne tone čelika koje melju asfalt oko Skupštine. Brane mrak, brane crvenu diktaturu.

Setih se i poziva na služenje vojnog roka, koji smo dobili, a još gimnaziju nismo završili. Nisam mogao, a da nekoliko dana ne budem na ulicama Beograda i udahnem ukus slobode sa protesta studenata 1992. Pred kraj protesta otišao sam u vojsku. “Ispod šlema mozga nema” – odzvanjalo je u mojim mislima tih ratnih godina.

Slavija i dalje ćuti, već 6-7 minuta. Niko se ne pomera. Niko. Gospođa sa moje leve strane oborila je glavu. Dohvatila je naočare koje nosi i lagano ih skinula. Briše suze sa obraza.

Udahnuh duboko. Isprekidano. Teško.

Iz potisnutih teških godina naviru slike ratnih strahota. Celim telom prođe me jeza. Drhtavica. Aerodrom Pleso, Butmir, Dubrovnik, Bratunac, Skelani, Vukovar, Srebrenica, Knin, Petrinja, Okučani, Bljesak, Oluja, Račak, Kačanik, Suva Reka…

Bože dragi, šta smo preživeli. Trgoh se naglo. Podigoh glavu. Gledam u pravcu fontane na Slaviji i preko nje desetine hiljada ljudi koji stoje i ćute. I dalje ćutimo. Već 10 minuta. Niko se ne pomera.

Setih se tog 24. decembra 1996. i kontramitinga. Na Ivicu Lazovića je pucao funkcioner SPS-a. Sloba je uzviknuo “I ja volim vas!”.

Studenti su šetali za svoju budućnost i svoje snove. Čitavih 119 dana. Verovali smo. Nadali se. Borili se za normalnost i sistem odgovornosti. Branili smo svoje glasove.

Sećanja i dalje naviru. Sada već iz 1998. Energija studentskog protesta pretače se u Otpor. Počinju hapšenja po celoj Srbiji, prebijanja aktivista, borba na svakoj ulici i u svakom gradu. A onda u martu 1999. bombardovanje. Jezivi dani. Izolovani, pod sankcijama i okuženi, svi ispaštamo. Nekoliko dana pre nego što je ubijen Slavko Ćuruvija, posetio sam ga u njegovom stanu sa grupom svojih kolega.

Opet sam u uniformi. Prvi dani puni straha od neizvesnosti “šta će biti sa svima nama”, pretapaju se u dane ravnodušnosti. Na hladnom lančiću, oko vrata, pločica sa ratnim brojem. Šta bi sada rekao Sen Žist, Monteskje, Dimitrije Tucović, Slobodan Jovanović, Dragić Joksimović…?

I onda slike 5. oktobra. Moj brat Đorđe i ja smo tačno na sredini ulice ispred Skupštine. Ispaljena kapisla suzavca pogodi mog brata u grudi, a druga mene u nogu. Iz džepa izvadismo gazu namočenu u sirće i stavismo na usta i nos. Bager je ispred RTS-a. Mlađo Baralić, iz Prijevora, prvi ulazi u Skupštinu.

Opet branimo svoje glasove.

U Sarajevu sam sa ocem. Svratili smo do kafea preko puta suda. Na TV-u ide kajron sa najnovijim vestima. Uživo uključenje sa slikom iz Beograda.  Ubijen je Zoran Đinđić. 12. mart. 2003.

Moj otac pokriva dlanovima lice. Iz grudi mu izlete vapaj: “Joooj, Zorane!”.

… 3. maj 2023. Osnovna škola Vladislav Ribnikar. Tišina. Ona tišina koja boli, steže i ne da grudima da dišu. Danima su građani bili na ulicama tražeći odgovornost.

… 1. novembar 2024. Nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu ubila je 15-oro ljudi i dvoje teško ranila. I opet tišina i opet se pale sveće za nastradale. Odgovornih nema ni sad.

Država hapsi građane koji traže odgovornost, prebija ljude u pritvoru, brani neodbranjivo.

I onda iz tog mraka izroni potpuno nova generacija mladih. Divni, smeli i odvažni studenti cele Srbije. Nešto najvrednije i najlepše što jedna zemlja može da ima. I pozvaše nas na Slaviju. Sa svih strana dođe narod u ogromnom broju, reke ljudi odasvud.

Tišina je trajala 16 minuta. Opomena, lekcija, nauk. Da zaćutimo valjda poslednji put. Niko se pomerio nije, niko progovorio. I svako ko je tog dana bio na Slaviji to nikada neće zaboraviti. To se ne može zaboraviti. Tišina koja ulazi u misli, srce, grudi, stomak. Tišina koje je bila “Lux verbi”.

Ljudi sa dostojanstvom i bolom koje se vidi na licima, ali i sa svešću da je važno biti na Slaviji, da radimo ono što treba – branimo ljudskost u nama i tražimo šansu za život. Tražimo odgovornost i znanje. Pokazujemo brigu i solidarnost.

Tišina stotine hiljada ljudi sa jednom misli u glavi – kako nam se sve ovo dogodilo? U svima nama i želja i odluka da ove godine smrti i zla više nikada ne dozvolimo.

Vala, dosta je bilo. 

Miodrag Gavrilović