Ne, neću reći ništa novo, ali mora da se pamti.
Jedan dan i jedna škola, prvi školski čas i rikošet pištolja umesto školskog zvona. Vesti su tog dana kratko trajale, tekstovi i naslovi, a u njima, plač i tuga, jad i nemoć (FOTO, VIDEO), jedan sat, jedan dan i već je jučerašnja vest. Istrošena prica.
Ali taj dan i ta vest nisu i ne smeju biti kao i sve ostale.
Ne, neću reći ništa novo samo da se ne zaboravi.
Jeza i bol, ne kao osećanje nego kao meterološka prognoza: “u vazduhu je povišen nivo jeze, a ukoliko ga udišete osetićete bol. Mestimično tužno, sa jakim naletima suza.”
Ne, neću reći ništa novo jer bol je svačija, a krivica ničija.
Balašević je odavno napisao krivi smo mi. Neko kaže krivi su oni. Ja kažem krivi smo svi, jer rovovi su i kod nas i kod njih. Ko god bili oni i ko god bili mi. Ali, istorijska lekcija ratovanja kaže da kada se iskopaju rovovi uvek stradaju oni nedužni, oni koji su iznad njih.
I mi i oni znamo da su to bili najbolji medju nama, otud zajedničke boli, ali onda svi delimo i krivicu.
Ne, neću reći ništa novo jer u trenu je stalo… Sva tuga, sav bes sva nemoć u trenu je stalo.
U trenu je stalo i srce malo koje za život još nije znalo.
I jedno srce prepuklo od tuge, čuvar da bude u večne im pute.
Marija Milenović, diplomirana komunikološkinja
