Pero umesto skalpela 
Da se ne lažemo – vidljivo je kolebanje u izboru pravca budućeg delovanja kod onih koji rukovode studentskim, građanskim, opšte-društvenim protestom. Maglovita budućnost se nadvila nad Srbijom koja poslednjim trzajem pokušava da izađe iz ćorsokaka u koji je upala.
Druga faza krize diže amplitudu intenziteta do svog klimaksa, jer je u toku pokušaj stabilizacije režima koji u cilju sopstvene konsolidacije kreće u orkestritanu represiju nad protivnicima. Pendrek, pritvori, sitne čarke, niz vašarskih sabora – samo su početak. Očekujte zahuktavanje kontranapada, paljenje svih turbina, mobilizaciju svih resursa.
Da li smo spremni da izdržimo taj talas?
Ne pobeđuje uvek brojnija vojska. Naprotiv! Mnogo je primera kada je brojnija vojska bila pobeđena, kada je jači protivnik bio položen na pleća. Motiv i organizacija važniji su od masovnosti. Studenti su mesecima unazad imali sve tri komponente. Zarazna motivisanost, iznenađujuću organizovanost, što je rezultiralo istorijskom masovnošću protesta širom Srbije.
Protok vremena sada uzima danak. Brojke više nisu tako visoke, što je očekivano. Organizacija slabi pred novim izazovima, posebno pred pitanjem političke artikulacije otpora. Na kraju i motivacija širih građanskih slojeva postaje upitna, jer su očekivanja prevelika, strpljenja je premalo.
Delimično autistični odnos studenata prema važnim političkim pitanjima sada se vraća kao bumerang. Nikako da shvate da ovo nije i ne sme da bude tematski bunt, revolt sa zacrtanim dnevnim redom, borba za ispunjavanje zahteva. Shvatam koliko je teško biti u poziviji između čekića i nakovnja. Vlast je čekić koji čekića po svim protivnicima unazad trinaest godina, a na vlasti su ljudi koji bi i čekić pokvarili. Nakovanj je društvo na ivici pucanja, izdržalo je mnogobrojne udarce, ali i dalje pasivno čeka oslobođenje i gaji nadu u spas koji dolazi vrlo brzo. Taj nakovanj za sada glumi pijedestal na kome se slave studenti kao žrtve, spasioci, oslobodioci. Ali, ne dajte se uljuljkivati tim površnim i prozirnim laskanjem. Često crveni tepih vodi pravo u ambis.
Studenti su između dve vatre. Jedna gori u Vučiću, to je vatra besa i mržnje. Raspaljuju je oni svojom upornošću, njegovo okruženje strahom za sopstvenu egzistenciju i on sam svojim egomanijakalnim narcisizmom. Druga gori na kontra strani, to je vatra isčekivanja i opravdanog gneva. Raspaljuju je ekstremne grupacije željne dokazivanja, ambicije delegitimisanih opozicionih lidera i probuđeni apstinenti koji su iz sedacije upali u maničnu fazu.
Vremenom onaj ko je između dve vatre kad tad sagori. Zato se ne treba plašiti odluka koje moraju da se donesu. Politički vrtlog zahvata sve pore društva, onaj ko troši snagu da se odupre toj struji na kraju se udavi. Da bi se izbegle odisejske scile i haribde mora se preuzeti inicijativa, mora se upravljati događajima, odustati od nepotrebnog pozerstva i spektakulizma kojim se hrane društvene mreže.
Želeli to ili ne, vi ste motor revolucionarnog zanosa koji je probudio Srbiju. Revolucionarnog, ne reformatorskog. Jer reforme kreću odozgo, a revolucije odozgo. Formula uspešne revolucije je masa-klasa-partija-lider. Masa se pokrenula, stvorila se klasa sa jasnim kontra-AV predznakom. Neophodna je partija/pokret/grupa/organizacija koja će pomenutu masu politički uobličiti i homogenizovati.
Na kraju, ma koliko vam govorili sve suprotno od ovoga, ma koliko vam godinama unazad gadili sve u vezi i klasa i partija, pogotovo u vezi lidera-potreban vam je reprezentativni tim sa prepoznatljivim liderom ili liderima. Zabluda je da postoje jake organizacije bez jakih lidera. Oni se mogu skrivati, bežati pod senku licemerne anonimnosti, ali toj igri mora doći kraj. Pravi lideri pobuđuju prometejski pogled na svet. Oni uspostavljaju obavezujući dogovor sa masama o sadržaju i ritmu promena. Oni imaju emancipatorski uticaj na ljude i bude kod njih sposobnost za bolje i više.
Ne upadajte u zamku da su svi isti. To je konformistički eskapizam i moralno dezerterstvo! Nisu svi isti i niste ni vi isti kao vaši neuspešni prethodnici, ali su svi putevi do slobode isti, jer svi vode do borbe za slobodu, ne do zahteva, ne do peticija, ne do blokada, već do borbe na svakom terenu, u svakoj prilici.
Ja verujem da je pobeda vaša, već čujem vaše jerihonske trube.
„Ja sam siguran da će zablistati zora jednog novog života, jer će istina pobediti! A onda će zasijati sunce i u našoj ulici. Ja te dane možda neću dočekati. Ali, dočekaće ih naši studenti. Ja se radujem zbog njih. I pozdravljam ih! Deco, ja vas blagosiljam! URA, URA!! „(Čehov)
Dr Aleksandar Dikić
