Dva puta sam, pišući reportaže, silazio u rudarska okna.
Jeziv osećaj, ako je uopšte osećaj, obamre čovek, ćuti i čeka kraj.
Kraj puta, a nigde kraja. Ni na dnu nije kraj. Nema taj put kraja…
Stotinu sam puta bio u opasnijim situacijama ali nikada kraj nigde bio tako izvestan, nisam ga čekao, nije me dočekivao, nikada nisam bio toliko bespomoćan da kraju uteknem kao tada.
Jama, ona tinjavo svetlo ko da za sobom pališ i sa sobom nosiš voštanicu za dušu, nas nekoliko zbijenih jedni uz druge, i kraj…
– Kako ti se čini, mali?- sećam se, suvonjavi starac je prekinuo tišinu pitanjem na koje nisam mogao gluplje ni istinitije da odgovorim!
– Ko u grobu! Vi kao da čitav život kopate sebi grob…- nasmejao se, čini mi se da jeste, one prokleto tinjavo svetlo, i kraj…
Dobri su to ljudi!
Verujem da kad rudar strada počine i jedan anđeo.
Verujem i da su se sretali kad jedni pođu u jamu a drugi na nebo, glasnu se ono: „Srećno!“, pa svako na svoje vidikovce dok se ne premore, dok ne odmene jedni druge…
Junaci su to, vitezovi!
Nisu to polja ko Kosovsko, nisu to kajmakčalanske visine, nisu to juruši s Košara, ali jesu sve od toga!
Jesu, Bogami!
Podvižnici.
Mala rudarska bratija u svojim manastirima, u svojim kelijama, svojim životima, svojim grobovima…
Žalićemo ih koji dan, pamtiti koji dan duže, pominjati o godišnjici, i…
Ništa!
Zemlja pokrila ono što je čitavog života pokrivala.
Zaborav će pokriti ono što iz zaborava nikud i provirilo nije…
Zemlja- zemlji, prah- prahu, rudar kraju još s početka…
JEziv osećaj, ako je uopšte osećaj, sve obamre u čoveku, samo je rudar živ…
Pošao da smeni anđele.
Srećno!
Valjda zato i tinjaju zvezde, trepere ko da će da zgasnu, to su one iste lampe i voštanice živih za duše živih…
Grmelo je danas opako, probijali su nebesna okna…
POneli svoje kelije i manastire na oblake…
One smotuljke s hranom za smenu.
Za dušu.
Jedino će ih zemlja ožaliti, ona ih jedina znala, ona im se radovala, ona danas nariče, a mi…
Mi ćemo ih se sećati koji dan.
Dan žalosti je danas, u Aleksincu, nigde drugo i nigde duže da šta fukari ne pokvari veselje sutra…
To su samo rudari, junaci garavih lica, crnih pluća, podranih dlanova, vizetovi okna…
Srećno, treća smeno!
Gospod da vas pomilije i podari Carstvo nebesko!
Neka vam je laka crna zemlja, barem sada…
Mihailo Medenica
