Slobodno 
A sve je ovo – „svega ovog ne bi bilo samo da je Pera odmah otišao u policiju“ – moglo da izađe i na dobro. Među 223 prispela amandmana na Predlog Zakona o budžetu primetio sam i više desetaka onih, što bi se reklo, em natpolitičkih, em konstruktivnih, em na opštu društvenu polzu, a gotovo svi su dolazili iz opozicionih klubova. Recimo, jedan poslanik Srbije centar (SRCE) predložio je da se sa razdela namenjenog izgradnji Nacionalnog stadiona u Surčinu dve milijarde dinara preraspodeli Ministarstvu za brigu o selu, za razvoj zadrugarstva. Poslanik Stranke slobode i pravde (SSP), pak, predložio je da se istom ministarstvu, za potrebe razvoja sela u rubnim područjima istočne Srbije, sa razdela opredeljenog za projekat EXPO 2027, preraspodeli milijardu evra.
Ali, ne lezi vraže. Gotovo dvotrećinska većina u parlamentu koja, ako hoće, može ’ladno da izglasa da je Zemlja ravna ploča, da je crno belo i da jedan i jedan nije dva, uplašila se čak i od same pomisli da se na dnevni red stavi bilo šta što kvari spinovano jednoumlje, iako bi, u normalnoj atmosferi, svaki, pa i najbolji, predlog opozicije, i ovako i onako, bez problema bio nadglasan.
Dakle, spikerka parlamenta je, uz nečije sufliranje, ukinula taj parlament, a samopostavila sebe za celu i jedinu skupštinu!
Sledi samo nekoliko najočitijih primera kako je ona, Poglavičina ekskluzivna Tajnica još od 2017. godine, ovaj put na mestu predsednika Narodne skupštine, povredila ili prekršila Ustav, Zakon o Narodnoj skupštini, Zakon o Vladi, Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, Poslovnik o radu Skupštine…
Poslovnik parlamenta, u članu 175, propisuje da se o predlogu budžeta vodi pretres na plenarnoj sednici, u načelu i u pojedinostima. Ničega od toga nije bilo, Brnabićeva je sve to, i još 50 i nešto predloga zakona i sporazuma, spakovala i smandrljala u tri minuta i 30 sekundi, ne čitajući čak ni nazive predloženih akata, a kamo li više od 230 pristiglih amandmana, već je umesto toga, održala partijsku dreku ili, kako je to, postfestum, presudio njen Šef, „istorijski govor“. Da operacija gašenja najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji bude još brutalnija, Poglavičina Tajnica je zatvorila diskusiju bez rasprave, ne dozvoljavajući da govore čak ni oni poslanici opozicije koji su se, uprkos zaglušujućoj buci, javili za reč i čije je prijave prihvatila?!
Pre toga, spikerka je odbila da na dnevni red stavi predlog više od 80 opozicionih poslanika za izglasavanje nepoverenja Vladi, jer je, neznano otkuda, „dobila informaciju“ da je poslanička grupa SSP, navodno, „falsifikovala potpis jedne od njihovih poslanica za podršku toj inicijativi“.
Uprkos tome što, član 18, Zakona o Vladi Republike Srbije jasno propisuje da „najmanje 60 narodnih poslanika može predložiti Narodnoj skupštini da se Vladi izglasa nepoverenje“ i da se takav predlog poslanika „razmatra na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine, a najranije po isteku pet dana od podnošenja predloga“. I skupštinski poslovnik o radu (član 218) veli isto: Skupština razmatra predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade (uz neophodnih 60, a ne 80 ili više koliko ih je prikupljeno, potpisa predlagača) na prvoj narednoj sednici.
Dalje, iako član 126 Poslovnika kaže da vreme za glasanje upotrebom elektronskog sistema iznosi 15 sekundi, predsednica parlamenta je, pošto nije bilo potrebnih 126 glasova za njen lični predlog da se „obavi zajednički načelni pretres“ neverovatnih 68 tačaka dnevnog reda – umesto da saopšti da joj predlog nije prošao, falsifikovala rezultat, produžavajući glasanje „unedogled“.
Četvrto, celokupna parlamentarna opozicija je, na inicijativu Novog DSS-a, još 25. septembra, predala zahtev 90 poslanika za održavanje skupštinske sednice o Kosovu i Metohiji, uz koji je upućen i Predlog zakona o zastupanju i zaštiti državnih interesa Srbije na KiM. Prema članu 48 Zakona o Narodnoj skupštini, parlament se sastaje i u vanredno zasedanje na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika. Pošto drugo godišnje redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u oktobru, a ova inicijativa je podneta ranije, predsednica je morala da zakaže tu vanrednu sednicu pre početka jesenjeg zasedanja ili da to do sada učini, makar i tokom aktuelnog zasedanja. A nije.
Peto, Brnabićeva je, već treći predsednik Skupštine u nizu (pre nje, to su odbili da urade i Dačić i dr Orlić) koja odbija da stavi na dnevni red, dve godine „staru“, peticiju 38.000 građana za zabranu eksploatacije litijuma i bora. Ili, da, makar, saopšti ko je to, ako nije ona, „zagubio“ ili ukrao potpise i lične podatke 38.000 građana Srbije. Inače, prema članu 69 Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, Narodna skupština je dužna da o predlogu sadržanom u pokrenutoj narodnoj inicijativi odluči na prvoj narednoj sednici u redovnom zasedanju, a najkasnije u roku od šest meseci od dana pokretanja narodne inicijative.
Šesto, iako član 100. Poslovnika kaže da predsednik Narodne skupštine, kada predsedava skupštinskoj sednici, ako želi da učestvuje u pretresu, prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika, Poglavičina Tajnica se, od početka mandata, upravo zloupotrebljavajući mesto predsedavajućeg, ponaša kao poklapača i preklapača svega onoga što opozicioni poslanici izreknu.
I, sad, ako neko pita, postoji li procedura za razrešenje predsednika Narodne skupštine, da – ona teorijski jeste moguća.
Član 23 Zakona o Skupštini kaže da Narodna skupština može da razreši dužnosti svog predsednika, a da se postupak za razrešenje uređuje Poslovnikom. I, stvarno, Poslovnik o radu, u član 30, propisuje da se na postupak za razrešenje shodno primenjuju odredbe ovog poslovnika o izboru predsednika Narodne skupštine, a tamo (u članu 8) piše da je za stavljanje na dnevni red takvog predloga potrebno podneti potpise najmanje 30 narodnih poslanika.
Dočim, to u praksi nije moguće, jer je isključivi vlasnik javnih života i političkih karijera svih svojih najbližih ličnih odabranika, dahija i kabadahija, jedino on, Institucija Nad Institucijama.
A taj koji je, po Ustavu, predsednik Srbije sa tek osam ceremonijalnih nadležnosti, a u političkoj realnosti svesrpski poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), već je presudio i time opredelio Tajničinu političku sudbinu, ali i blisku budućnost svih naših malih života: „Ana je žena lavica. Tokom incidenata držala se kao Donald Tramp. Čestitam joj na vođenju sednice koja će ući u istoriju parlamentarizma. Videli ste da se setila kako da bude u onome što smo dogovorili kao mesidž-boks, kao poruke koje šaljemo, vrlo precizno i vrlo disciplinovano. Dakle, vi nudite rat, mi nudimo rad; vi pokušavate da sprečite penzije, pokušavate da sprečite poljoprivrednike da dobiju subvencije, mi to nudimo ljudima. Perfektno se držala poruke koju je trebalo da prenese u najtežim uslovima i čestitam joj još jednom, mnogo sam srećan što stranka čiji sam član ima takvu ženu lavicu i takvog borca.“
Dakle, imaćemo – rat, a ne pakt. Ili, kako to on, odskora, voli da citira sam sebe: Rad, a ne rat!
A kad kaže „rad“, misli li LKSNDH, možda, na „rat“, jer baš on, sve vreme, kao da začikava one tri četvrtine građana Srbije koji nisu njegove političke apologete?
U šta su, bespogovorno, poverovale i tri mlade napredne poslanice koje su, na skupštinskom balkonu, okačile transparent na kome je, gle čuda, pisalo baš ono što je Poglavica izgovorio dan ranije: „Žuti lopovi hoće rat. Srbija hoće rad!“
U šta su zdušno poverovali i onaj Crnokapuljaš i njegovi pajtosi, pardon gospoda napredni rukovodioci Beograda, Rakovice, Čukarice, Zemuna, Novog Beograda, sa raskrsnice Vudro Vilsona i Nikolaja Krasnova, koji bi da biju onu gospođu na protestu u Vodenom jer ne zna odgovor na pitanje: „Ko ti plaća penziju?“
A šta može da znači dijagnoza gradonačelnika „pristojnog Beograda“ Doktora Šapića – „što da predsednici opština ne ulaze u sukobe sa onima koji blokiraju Beograd na vodi i protive se rušenju mosta, pa šta“ – osim baš to što znači?
I zato, dok se sa građanskih protesta šalju, naprednim reglerom utišana, upozorenja tipa „novosadska Železnička stanica otvorena je bez upotrebne dozvole“, „ni Prokop u Beogradu nema dozvolu, a otvoren je“, „ne hapsite one što zahtevaju odgovornost za tragediju u Novom Sadu, procesuirajte odgovorne za smrt 15 ljudi“ – mi na javi čujemo samo gromoglasne restlove pretećih tonova i seirenja koji se ulivaju u jedan zaglušujući eho:
„Pobeda Srbije! Propala sabotaža opozicije, usvojen budžet!“
„Brnabić o divljanju u Skupštini: Incidente izazvao ZLF, prvi udarac zadao Đilas, moj mikrofon iščupao Aleksić! Ja sam ih sa svojih metar i 70 uterivala u klupe!“
Tajnica: „Ono što je opozicija radila u parlamentu bilo je kao „paljenje Skupštine 5. oktobra 2000!“
Usput, ona Pevaljka (sa slovenačkim pasošem?), raspojasana miljenica elitne napredne Srbije, udarila na Rumun(k)e u Srbiji.
A šta je nego bukvalno sudski dokaz da sam Vrh Vrhova izdaje direktne naredbe da se izazivaju čarke, sukobi, nemiri, ali i prebijanja političkih neistomišljenika, ono što se moglo čuti iz usta jednog od viđenijih vojvođanskih naprednih pastira, koji naređuje partijskom stadu da sve to čine na skupu „Zastani Srbijo“, samo da to ne rade baš kod uklete nadstrešnice, a svugde drugde je – poželjno?!
A onda sledi propagandna mantra: Pustite institucije da rade svoj posao!
Kao da su građani Srbije, njih tri četvrtine koji nikakve moći nemaju, ti koji odlučuje hoće li ili neće, i na kakav način, da funkcionišu te institucije?! Osim ako to „institucije rade svoj posao“ ne znači krivične prijave protiv dve opozicione poslanice koje su, iza leđa policijskog kordona u punoj ratnoj opremi, zašle na stari most. Dok se „pristojni batinaši“ slobodno šetaju.
Vrhovna Institucija Nad Institucijama, iz samo njemu znanih razloga, obrušila se na „nacistički“ stari most u Beogadu, gurajući prste u uši kao Šojić, i praveći se da ne čuje da Beograđani nisu protiv rušenja iz nekavih „ideoloških“ već isključivo praktičnih razloga – ko još u uređenom svetu ruši funkcionalan (mada svesno, saboterski zapostavljen!) most pre nego što izgradi novi, „stariji i ljepši“?
Ali, ne pomaže mu ni to. Otrgnulo se kontroli. Počelo je razobličavanje. U kome gospoda sa fantomkama, maskama i kapuljačama, rzinom društvenih mreža, u realnom vremenu, dobijaju svoja lica i naličja, imena i prezimena, a sistemska korupcija se, na nesreću sa tragičnim posledicama, samoogoljava.
Sergej Gurijev i Danijel Trajsman su, u knjizi “Spin diktatori” („Arhipelag“, Beogad, 2023), zaključili da „oni koji praktikuju spin diktaturu zaobilaze i maskiraju političko nasilje, pridobijaju građane sofisticiranom propagandom, obuzdavaju medije bez grube cenzure, lažiraju demokratiju i povezuju se sa spoljnim svetom“. Naime, spin diktature se obično pojavljuju „kada beskrupulozne vođe uzurpiraju slabe demokratije“, uz napomenu da – „spin diktatori pokušavaju da izgledaju kao demokratski političari”.
akvo, takoreći knjiško, stanje će u ovoj zemlji potrajati sve dok su belosvetski izdavači licenci za stabilokratiju zadovoljni koncesijama koje im, na štetu građana Srbije, zauzvrat, poklanjaju ovdašnje vlasti.
A onda, posle nemira kojima već svedočimo, sledi nam – opet po naređenju dobronamernih nam tutora – odlaganje „oružja“, „skupljanje čaura“ i neki novi oktroisani vanredni iT i besmisleni „savetodavni referendum“ o opozivu predsednika, kao novi krug „hleba i igara“ i opštenarodne zabave za raju. Samo da ne bude kasno
Cvijetin Milivojević
