Tokom gostovanja u KTV emisiji „Bez pardona“, Danila Vidakovića, dobio sam od jednog gledaoca zanimljiv predlog da prokomentarišem sledeći (geo)politički iskaz: ,,Unutar Kosova, od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, sve ono što ne kontrolišu Albanci – to ne kontrolišu samo zato što im NATO (još) ne da da i to kontrolišu. Sve što mi kontrolišemo – to kontrolišemo samo zato što nam NATO (i dalje) dozvoljava da to kontrolišemo“. 

Pitao me je: „Da li se slažete sa ovom tezom i ako ne, možete li da nam ponudite argumente po kojima položaj Srba na KiM i položaj Srpske u BiH nije ostavljen na milost i nemilost NATO-a, odnosno da li bi NATO vojno reagovao ukoliko bi naša vojska ušla na KiM da zaštiti naš narod i naše preostale institucije?“

Odgovor je kratak i jasan: apsolutno se ne slažem sa navedenim iskazom! NATO je u junu 2011. godine procenio da je došlo vreme da Priština, za početak, uspostavi izvestan nivo kontrole i nad severom Kosova. Dopušteno joj je da pošalje specijalne snage (ROSU) da zauzmu ne samo „kosovske“ administrativne prelaze prema ostatku Srbije, već i da osiguraju ključne komunikacije koje do njih vode preko severnog Kosova. Lokalni Srbi – pre svega tzv. Civilna zaštita (zapravo vojno-policijska jedinica sa oko 750 profesionalnih pripadnika, koja je tada postojala i bila stacionirana u neokupiranom delu KiM) – na to su odgovorili postavljanjem barikada i raspoređivanjem civila na njima, dok su se nedaleko od njih nalazili i oni koji to nisu. Tako su albanske snage onemogućene da izvrše zadatak. Bilo je, nažalost, na obe strane mrtvih i ranjenih, ali plan im je propao!

U pomoć im je priskočio NATO (maskiran u KFOR) koji je organizovao ROSA helikopterski desant (letilicama Hrvatske vojske). Tako su Albanci uspeli da zauzmu administrativne prelaze (koje su Srbi potom delimično spalili), ali su se tu našli odsečeni od ostatka svojih snaga, opkoljeni našim formalnim i neformalnima odredima. NATO jedinice – u prvom redu američke, nemačke i britanske – isplanirale su masovnu akciju kako bi to promenile. No, pošto su sagledale potencijalne gubitke u okolnostima kada su se kosovsko-metohijskim Srbima (procenjuje se da ih je pod oružjem bilo oko 4000 hiljade, a jezgro im je činila CZ) priključili i dobrovoljci iz drugih delova naše zemlje (oko 2000 njih, među njima i specijalci koje je Boris Tadić pristao da pošalje prerušene u „obične građane“ spremne da „spontano“ brane ugrožene sunarodnike), odustale su od intervencije. 

Uspostavljena je pat pozicija koja je potrajala u jednom vidu do 2013. godine, u drugom do kraja 2016. Mi smo i dalje kontrolisali severno Kosovo, izuzev dve tačke na „međi“ tzv. Stare Srbije i centralnog dela naše zemlje. Ceh za to je platio Tadić, koji je i sam nedavno rekao, a i svedoci to potvrđuju, da je uprkos većinskom (izdajničkom) raspoloženju u tadašnjoj vladajućoj koaliciji, odbio da 2011. preda sever Kosova, što je otvoreno tražila Angela Merkel. I on se, pune istine radi, grubo ogrešio o srpske interese 2008. godine, kada je podršku za preuzimanje ključnih poluga vlasti od Koštunice – EU i NATO centrima moći – DS platio pristankom da UMNIK (misiju UN gde Rusija i Kina imaju veto) južno od Ibra bude zamenjena EULEKS-om (misijom EU na koju ni posredno ne možemo da utičemo). Tako smo omogućili zaokruživanje albanske separatističke „vlasti“ na većem delu KiM. Ipak, Tadić nije bio spreman da žrtvuje i sever KiM (oko 11 posto njegove teritorije) gde Srbi čine 98 procenata stanovništva.

NATO, zbog nespremnosti svih njegovih članica da prihvate nasilnu opciju iz raznih razloga (od potencijalnih sopstvenih gubitaka do odbijanja da se potpuno odgurne post-petooktobarska Srbija od sebe), ali i žele da izbegne da bude okrivljen za  još jedno masovno etničko čišćenje, nije imao prostor da to „frontalno“ i samim tim brzo promeni. Ali imao je način da sukcesivno deluje putem tzv. meke moći. Kao što je nju 2008. upotrebio protiv Koštunice, olakšao je dolazak na vlast Vučiću i Nikoliću 2012. godine (srušio je medijsko-NVO-finansijski sistem antiradikalskih „fortifikacija“, pošto se veći deo radikala „reformisao“). Naprednjački lideri su Briselu i Vašingtonu – uprkos svim svojim javnim patriotskim zaklinjanjima – očito tajno obećali da će dati ono što Tadić nije hteo. 

FOTO:Printskrin

Usledili su Briselski sporazum 1 (2013), sam po sebi ne bez smisla da je pošteno sproveden, ali katastrofalan za srpsku stranu jer ga je Vučić koristio kao pokriće za jednostrane ustupke (navodno je, „naivan“, bio prevaren). Pa Briselski paket 2 (2015), koji je bio za nas uistinu fatalan, jer je podrazumevao ukidanje CZ i samim time trasirao puta za albansku oružanu okupaciju severnog dela KiM (što se desilo 2017). Inače, Brisel 2 je ključni dokaz da je Aleksandar Nečasni sistematski varao Srbiju zajedno sa NATO činiocima, a ne da je njega obmanuo Zapad. Jer, ako je već bio prevaren 2013-2014. u vezi sa Briselom 1, odbijanjem da Zajednica srpskih opština (ZSO) bude formirana uprkos tome što smo za nju platili veliku cenu nizom ustupaka – zar bi onda ponovo poverovao na „časnu reč“ dokazanim prevarantima i ponovo im jednostrano dao nove ustupke 2015-2016?

Ukratko: nije severno Kosovo NATO od nas oteo pa onda dao Prištini, već je to učino izdajnik Vučić, kako bi zapadnim silama platio tolerisanje zaokruživanja svog autoritarno-mafijaškog modela vladanja nad tzv. krnjom Srbijom. Nije NATO svemoćan, već su naši političari izuzetno pokvareni i potkupljivi. Vučić je tu najgori (u našoj istoriji ravni su mu samo najcrnji poturčenjaci, unijati i titoističko-boljševička srpska vrhuška koja je učestvovala u komadanju sprske nacije i njenih zemalja), ali ni većina onih koji su bili na čelu države (na raznim pozicijama) pre njega, nisu drastično bolji. Drugim rečima, samo je pitanje kvislinških standarda. Alek tu nema bilo kakve crvene linije i na sve je spreman, a Tadić (za razliku od niza svojih saradnika) ipak je imao kakvo-takvo sidro da ne pristane baš na bilo šta.

A da nije NATO bio svemoćan ni kada je bio najmoćniji, kamoli da je to danas, svedoči nam i stvaranje Republike Srpske. Naš narod zapadno od Drine, podržan većinskom Srbijom (ali u jednom trenutku izdat od ondašnjeg režima), uspeo je u prvoj polovini 90-ih godina prošlog veka, uprkos volji Vašingtona, Berlina ili Londona, da je uspostavi i odbrani. Daleko je od toga da je sve ispalo idealno za nas, te da nismo propatili zbog odlučnosti da odbranimo bar veći deo zemalja na kojima su pravoslavni Srbi preovlađivali u Bosni i Hercegovini, ali smo ipak suštinski onemogućili njeno pretvaranje u unitarnu državu pod sarajevskom hegemonijom, kao što je Zapad planirao. 

Dragomir Anđelković FOTO: TV KTV

Sve rečeno svedoči da srpski narod na KiM i u RS nije direktno vitalno ugrožen od NATO. Prošla su vremena kada je to mogao da bude slučaj (ali kao što rekoh, ni tada evroatlantski moćnici nisu bili u stanju da realizuju sve što im padne na pamet). Srbi su primarno ugroženih od „naših“ totalno samoživih političara koji nas tretiraju kao monetu za potkusurivanje te besramno, iz ličnih računa, prepuštaju „milosti i nemilosti“ onih koji nam ne misle dobro. Što se u tom kontekstu tiče ulaska sprske vojske na KiM i potencijalne intervencije Severnoatlantskog pakta zbog toga, nema smisla to analizirati u okolnostima kada je Vučić prepustio i ono što smo držali, a to niko posle 2011. nije vojno-policijski napao. 

Nije bilo potrebe da tu naša vojska otvoreno ulazi, već da srpske snage u vidu CZ odatle ne izlaze, što se dogodilo zbog izdaje lažnog „vrhovnog komandanta“. Četiri severnokosovske opštine sa srpskom većinom, Beograd je kontrolisao koliko i Vranje, a onda je spin diktator Alek te krajeve poklonio Prištini da bi izbegao da njeni zapadni mentori, koji dobro znaju njegove veze sa narko-kartelima, pre ili kasnije preduzmu mere koje bi dovele do toga da Oskar završi kao panamski diktator Manuel Norijega. I on je bio američki narko-vazal ali je spram Aleksandra Vučića bio „nacionalna veličina“ jer dalji opstanak na vlasti nije bio spreman da plati žrtvovanjem Panamskog kanala! 

Otuda: sve što mi kontrolišemo, to kontrolišemo samo zato što Vučić nije stigao i to da proda NATO moćnicima. Srećom, kraj njegovog kriminalnog samodržavlja, izgleda, postepeno se primiče, pa se povećavaju šanse da Vojvodina, Raška oblast ili Preševo-Bujanovac, ostanu u sastavu naše države! 

Dragoslav Anđelković