Mi, nešto manje mladi, sećamo se onog crtaća „Sezona lova“, u kome Duško Dugouško i Patak Dača, maskirajući se sve vreme u onog drugog, naizmenično prelepljujući letke na kojima piše za koga ne važi „lovostaj“, da l’ na zečeve ili na patke, i okrećući cev puške na jednu i na drugu stranu, na kraju zajednički doakaju lovcu Elmeru… sve uz neodoljivu repliku Nikole Simića alias Duška Dugouška: „Upucaj ga sad, upucaj ga sad…“

Na tu otimačinu oko „puške“ koja se pojavila u prvom činu, podseća histerično mahanje vlasti navodnim dokazima o, sada već ne samo, nekakvim obojenim revolucijama i opoziciono-studentskim zaverama nego čak i eksplicitnim tvrdnjama Poglavičinih evet-efendija da je u toku „tužilački državni udar iz krugova u TOK-u“! Poglavica lično govori o „uvezanim mafijaškim strukturama u tužilaštvu i pravosuđu“, pa se, kao, pita „a šta je ovo nego državni udar?“, dok jedan vučićoid moždani udar jednog ministra kvalifikuje, ni manje ni više nego kao – „masivan, ozbiljan državni udar“.

I sve to u trenutku kada je, konačno, nakon što su studenti i narod na ulicama identifikovali suštinu problema („Nisi nadležan!“), i delu političke opozicije „došlo iz (poslaničke) fotelje u glavu“, pa su i sami počeli da slažu s tim da je predsednik Republike uzurpirao sve tri grane vlasti.

U tekstu „Tužibaba i TužiLAŽštvo protiv tužilaštava“ (27.6.2025) pisao sam o tome da predsednica Narodne skupštine koja je, 25. novembra prošle godine, izvršila državni udar otimajući i okupirajući prerogative tog najvišeg ustavotvornog, zakonodavnog i predstavničkog tela, iz pozicije pučiste, sada dodatno preti “privođenjem, hapšenjem i identifikacijom terorističkih organizacija”.

Usput je i protivustavno „sugerisala“ nezavisnom pravosuđu kakvu presudu treba da donese u slučaju uhapšenog kraljevačkog opozicionara Ivana Matovića, jer je on, po Poglavičinoj Tajnici, „planirao atentat na najveće državne funkcionere, pre svega Vučića“.

.  .  .

E, da bismo raspravljali o državnom udaru, da se podsetimo prvo šta je i šta bi trebalo da bude država.

Država je, u politikološkom smislu, organizovana politička zajednica ljudi na određenoj teritoriji, koja ima suverenu vlast i aparat sile da obavlja svoju funkciju i jamči bezbednost građanima. Sa pravnog aspekta, država je sistem ljudi i funkcija koji stvaraju pravila obaveznog ponašanja, a njihovu primenu obezbeđuju prinudnom snagom kojom raspolažu.

Ključni elementi države su stalno stanovništvo, određena utvrđena teritorija na kojoj ta država vrši vlast i sama suverena vlast, suverena i nezavisna unutar zemlje, ali i na međunarodnom planu.

FOTO: Instagram

Bez sva tri ova elementa, država ne postoji.

Platon  je prvi znani mislilac koji je smatrao da državom ne treba da upravljaju ni najbogatiji ni najlukaviji, pa čak ni najčastoljubiviji, već – najmudriji. Zato je on državu, odveć idealistički, modelirao kao jedinstvo filozofije i politike, što znači da se – u državi mudrost politički institucionalizuje.

Pogledajmo kako to izgleda kada ove elemente države stavimo u kontekst onoga što piše u Ustavu Srbije, na jednoj, i onoga što je politička stvarnost u Srbiji, na drugoj strani.

Član 2 („nosioci suverenosti“) Ustava Srbije propisuje da „nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana“.

Iako u članu 4 („podela vlasti“) stoji da „uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“, da se „odnos tri grane vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju i ravnoteži“, ali i da je „sudska vlast nezavisna“, mi u stvarnosti imamo oktroisano „jedinstvo vlasti“ oličeno u, „tri u jednom“, ličnosti Svevladara.  

Član 8 Ustava kaže da je „teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva“, a „granica nepovrediva“. Ali, to ne sprečava Poglavicu da, još od Prvog briselskog, pa, evo, do francusko-nemačkog plana i Ohridskog sporazuma, navodno u ime građana Srbije, prihvata sporazume koji dovode u pitanje teritorijalni integritet i ustavnopravni suverenitet Srbije.

Šta je država za izabranog predsednika svih građana Srbije i samotitulisanog poglavicu plemena Ćacija, pokazuje letimičan pogled na kontekst u koji je, uoči vidovdanskog studentskog protesta, trpao pojam „država“, misleći na Srbiju čiji je predsednik, ali još više – na sebe samog.

Elem: „država je napadnuta spolja i iznutra“, „država je rešena da se obračuna sa…“, „država će sačuvati mir i stabilnost“, „država je rešila aferu Jovanjica“, „država je dosta uradila za Pančevo“, „država će pomoći studentima koji žele da uče“, „država sve učinila u pogledu odgovornosti za pad nadstrešnice“, „država je spremna da uloži veliki novac u Krušik“, „država je zabranila sve skupove“, „država više neće tolerisati nasilje“, „država je ubila Ćuruviju“, „država je preventivno veoma uspešno delovala“, „država je odlučna da spreči nasilje na Vidovdan“, „država je u Hram Svetog Save uložila 43 miliona evra“, „država će pobediti“, „država će intervenisati“, „država će birati trenutak kada će u potpunosti da zavede red“, „država će da radi svoj posao“, „država plaća 60 odsto minimalca“, „država nije igračka“, „država će obezbediti stoku domaćinima koji su je izgubili“, „država će subvencionisati stanove za studente“, „država priprema veliki paket mera“, „država hrani sve televizije u Srbiji“, „država će pomoći da se uradi vrtić u Malom Crniću“, „država će davati 300.000 za prvo dete“, „država ulaže podjednako i u Zvezdu i u Partizan“, „država će biti uz Srbe na KiM“; „država će znati da nagradi rudare“, „država posvećena rešavanju problema“, „država sluša građane, radimo i gradimo“, „država danas ima novca zbog mera koje smo sproveli“, „država se priprema za tešku zimu“, „država nam je napadnuta, idemo u formiranje pokreta za narednih 10-15 godina“, „država krvari“, „država se ne plaši nikoga“, “niko nije jači od države“, „država će biti odbranjena“,  „ne damo državu“… i: „Država će u subotu odsvirati kraj!“

Pa, vi sad vidite šta je sve to i šta sve još može da bude država!

Legenda veli da je francuski kralj Luj XIV („Kralj Sunce“) svoju najpoznatiju rečenicu –  “Država – to sam ja!” (fr. “L’état c’est moi!”) – pred pariskim parlamentom, izrekao 13. aprila 1655, kada je imao samo 16 godina, a već 12 godina vladarskog „iskustva“! Istorija potvrđuje da je potom, od 22. godine svog života vladao apsolutistički sve do smrti, 1715, odnosno čak 54 godine!?

.   .   .

Sve ozbiljne politikološke definicije se slažu u tome da državni udar ili prevrat (fra. coup d’état) označava iznenadnu, neočekivanu, protivustavnu promenu vlasti ili dela vlasti na području jedne države, u kojoj su glavni akteri uvek neki najviši državni zvaničnici ili vojska, pak, ako je reč o puču kao militantnoj vrsti prevrata (nem. Putsch). Važno je i to da državni udar (za razliku od revolucije, makar i „obojene“) ne teži promeni društvenog poretka, već samo – preraspodeli vlasti unutar iste političke strukture.  

Cvijetin Milivojević

Poznati teoretičar političkog nasilja, profesor Dragan Simeunović, govori (i) o „državnom udaru odozgo“, kao vrsti prevrata u kome su glavni akteri „vrhovni nosioci vlasti, odnosno monarsi i šefovi država koji državne udare sprovode s ciljem da apsolutizuju svoju vlast ili da je prošire do izvršne vlasti“.

On, inače, državni udar definiše kao posebnu vrstu nasilja, političkog nasilja koje predstavlja „direktnu ili indirektnu, latentnu primenu sile u sferi politike i političkog, odnosno kao direktnu ili indirektnu primenu sile nad svešću, telom, životom, voljom i materijalnim dobrima stvarnog ili potencijalnog, odnosno pretpostavljenog, političkog protivnika“.

Prema Simeunoviću, motiv za sprovođenje „državnog udara odozgo“ često leži u „osećanju nezadovoljstva do koga dolazi u situacijama u kojima se primećuje postojanje velikog broja posrednika koji se nalaze između vrhovne vlasti i naroda“.

Šta bi, recimo, bilo nego školski primer državnog udara – da ne idemo isuviše u istoriju Poglavičinog predsednikovanja Srbijom – ponašanje Lava Koji Sedi Na Dve Hoklice neposredno posle tragedije u Novom Sadu. On je, najpre, javno slagao građane da „nažalost, samo nadstrešnica nije rekonstruisana“, potom se požalio da nije mogao da spava – pošto je protivustavno preuzeo posao tužilaštava – tako što je, opet protivustavno, „morao da čita 1000 dokumenata iz istrage“, da bi ubrzo uzurpirao i sudsku granu vlasti tako što je, „presudio“ da je, za pogibiju šesnaestoro ljudi, „kriva struka“, a ne donosioci političkih odluka u vezi s rekonstrukcijom zgrade železničke stanice.

Iako, na primer, u članu 155 Ustava Srbije izričito stoji da „niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo i nosioce javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u pojedinom predmetu“, prosto zato što je tužilaštvo, nakon promene Ustava – „samostalno“.

Kako ono upita poslanik Aleksandar Pavić: Zašto je hapšenje Tome Mone „državni udar“, a „izdaja Kosova“ nije?!

……………..

Da li iz stanja, sada već hroničnog, državnog udara lagano klizimo u stanje državnog nasilja, tj. strahovlade?

Strahovlada je ona situacija u kojoj se izgubilo načelo zakonitosti, kao najvažniji element pravne države, kada „nasilje postaje nasumično i nepredvidljivo, a nosioci vlasti zadržavaju pravo da primenjuju nasilje kad god se oni sami ili poredak koji podržavaju osećaju ugroženima“ (Vojin Dimitrijević: „Enciklopedija političke kulture“, izdavač „Savremena administracija“, 1993).

Tipične strahovlade, po pravilu, nikoga ne ostavljaju nikoga na miru, ne postoji razuman način da se nasilje izbegne, pošto su razlozi za njegovu primenu poznati samo vladaocu. Tako se „strah pretvara u neodređenu strepnju koja potpuno parališe ljude i konačno dovodi do opteg propadanja društva, a drugi paradoks strahovlade je što se i sami vlastodršci nalaze u stalnom osećaju straha“ – pisao je profesor Dimitrijević. Jer, što više pojačavaju pritisak i primenjuje nasilje, to se takvi vladaoci više plaše da će biti ugroženi i svrgnuti, pa se sve „pretvara u začaran krug, jer oni koji (u)vode  stahovladu, znajući da su svojom surovošću stvorili osnov za isto tako surovu osvetu, ne mogu da ublaže teror, a pogotovo ne mirno da siđu s vlasti“.

U tom smislu, iz samo njemu znanih razloga, Poglavica, sve češće, zloupotrebljava čak i ona ovlašćenja za koja je nadležan. Kao što je, recimo, njegovo zakonsko pravo da „daje pomilovanja“ (član 24 Zakona o predsedniku Republike)…

U poslednje vreme kao da namerno, sa jednom kuglicom i tri šibice (jedna je pomilovanje, druga abolicija, a treća amnestija), šibicari opsenu za pravde željan plebs.  

Da podsetimo, abolicija (od lat. “abolere” – uništiti) predstavlja oslobađanje od krivičnog gonjenja ili ukinuće kazne, a može se odnositi i na ukidanje samog krivičnog djela ili pravne institucije, što je u pravu akt koji sprečava pokretanje postupka ili obustavlja već pokrenuti postupak protiv nekoga.

Posebni oblici abolicije su pomilovanje i amnestija.

Pomilovanje se smatra aktom milosti kojim šef države (najčešće predsednik) može da oslobodi od krivičnog gonjenja, ublaži kaznu, zameni je blažom, odobri rehabilitaciju ili ukine pravne posledice osude za tačno određeno lice. Ono je, za razliku od amnestije koja je opšti akt i odnosi se na neodređeni krug lica, individualni akt koji se odnosi na pojedinca.

U prvim godinama tzv. denacifikacije Nemačke posle Drugog svetskog rata, npr. samo u američkoj okupacionoj zoni, od 13 miliona ozbiljnnih „kandidata“, samo trećina je stvarno i bila pogođena denacifikacijom, ali se i to, uglavnom, izvitoperilo na masovna oslobađanja čak i bez suđenja i još masovniju amnestiju. Najtraženiji „papir“ bila je potvrda o čistoj prošlosti (Persilscheine) koju su „sumnjivima“ potpisivale kolege, komšije i građani, navodni protivnici Hitlerovog režima, a u kojima je svedočeno o njihovom smernom i primerenom ponašanu tokom perioda nacizma.

Pomilovanje četvorice optuženih za prebijanje i „dislociranje vilice“ studentkinji u Novom Sadu i, prvobitno, osumnjičene, za pokušaj ubistva gaženjem studentkinje na Novom Beogradu – uz Poglavičino obrazloženje da je reč o „junacima“, u jednom i nevinoj, nedužnoj, divnoj devojci „početnici za volanom“, u drugom slučaju – ne samo da liči na smejanje pravu i pravdi već je, zapravo, i bestidna promocija dozvoljenog, „blagoslovljenog“ nasilja nad ljudima koji protestuju po Srbiji.

Jer, LKSNDH i njegov direktor Policije, bez pardona, legitimišu nasilje kao metod represije, tako što, između ostalog, brutalno zaletanje policijskih kombija i huligana na građane relativizuju primerima policijske brutalnosti iz drugih zemalja

Samo što se još ne prilaže i „Persilsheine“ u vidu članske karte SNS-a kao krunski dokaz nevinosti…

Cvijetin Milivojević