Referendum o opozivu zdrave pameti

Nikakvog eksplicitnog, ali ni implicitnog pominjanja bilo kakvog „savetodavnog referenduma o opozivu predsednika Republike“, ne samo da nema u Ustavu Srbije i Zakonu o predsedniku Republike, nego čak ni u Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi.

Najviši pravni akt ove zemlje prepoznaje dve mogućnosti odlaska predsednika Republike sa funkcije.

Član 117 Ustava govori o ostavci: „Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat.“

Dok član 118 definiše mogućnost razrešenja, pa u stavu 1 kaže da se „predsednik Republike razrešava zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika“. A da bi do toga došlo – stoji u drugom i trećem stavu istog člana – neophodno je da postupak za razrešenje pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika, kao i da, nakon toga, Ustavni sud (U-Se-Se), po pokrenutom postupku za razrešenje, najkasnije u roku od 45 dana, odluči o postojanju povrede Ustava.

Zakon o predsedniku Republike, takođe, baš nigde ne pominje mogućnost bilo kakvog „referenduma o opozivu“, već (član 13) izričito kaže da, pre isteka vremena na koje je izabran, predsedniku Republike mandat prestaje samo ako podnese ostavku ili ako bude razrešen.

Predsednik Republike može – piše u članu 14 – podneti pismenu ostavku koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine, a mandat mu prestaje kad ostavka prispe u parlament.

Kada je reč o opciji razrešenja (član 15) predsednika Republike, to Narodnoj skupštini može da predloži najmanje jedna trećina narodnih poslanika ako smatra da je predsednik povredio Ustav, a postupak za razrešenje pokreće se većinom glasova svih narodnih poslanika. Nakon toga, Ustavni sud je dužan da, u roku od 45 dana od dana kad je pokrenut postupak za razrešenje, odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav.

Pa, tek onda ukoliko (i) Ustavni sud odluči da je predsednik Republike povredio Ustav, predsednik Republike se razrešava ako potom za njegovo razrešenje glasaju dve trećine narodnih poslanika. A ukoliko U-Se-Se odluči da predsednik Republike nije povredio Ustav, postupak za razrešenje se obustavlja kad odluka Ustavnog suda bude objavljena u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Kakav bi rezultat jednog takvog eventualnog glasanja, po tom pitanju, u našem U-Se-Seu, mogao da bude, najiskrenije je objasnio jedan od najuticajnijih ovdašnjih ustavnih sudaca (i potpisnik podrške predsedničkoj kandidaturi našem Poglavici), odgovarajući na pitanje jednog medija da li je, po njegovom mišljenju predsednik Srbije, od početka svog mandata na mestu predsednika Srbije 2017. godine, ijednom izašao iz svojih ustavnih ovlašćenja.

Ustavni kadija Vladan Petrov se ogradio time da je, zamislite, „pitanje vrlo kompleksno“. I da:

„Neki smatraju da je to jedna dekorativna formulacija koja govori o predsedniku koji predstavlja državu u zemlji i inostranstvu, a neki, poput mene, da je reč o daleko kompleksnijoj ulozi moderatora između političkih vlasti i nekoga ko ima zadatak da vodi i oličava državu u njenom punom kapacitetu. Poimanje instituta „povrede Ustava“ nije moguće bez sagledavanja naše bliže ustavne istorije, ustavne i političke prakse, autoritarnih odlika naše političke kulture itd.“

No, vratimo se pozitivnom zakonodavstvu Republike Srbije. Čak ni „matični“ Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, ne poznaje nikakav „savetodavni referendum o opozivu predsednika Republike“!

Pominje se, primera radi, „referendum na zahtev narodnih poslanika Narodne skupštine“, u članu 14 ovog zakona, gde piše da zahtev za raspisivanje referenduma o pitanju iz nadležnosti Skupštine može da podnese većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika, te da se u zahtevu obavezno navodi da li se zahteva raspisivanje obavezujućeg ili savetodavnog referenduma, a obavezno je i navođenje referendumskog pitanja sa ponuđenim odgovorima.

„Savetodavni referendum“  je pomenut  samo u članu u 17 ovog zakona, ali u kontekstu toga da Skupština može da raspiše referendum o „pitanju od šireg značaja iz svoje nadležnosti radi pribavljanja mišljenja građana o odluci koja treba da bude doneta u vezi sa tim pitanjem“. Jasno je da to nikakve veze nema sa institucijom predsednika Republike, a zanimljivo je i to što u drugom stavu ovog člana piše da se Skupština koja je raspisala savetodavni referendum „posebno izjašnjava o prihvatanju ili neprihvatanju pribavljenog mišljenja građana“, što znači da – i ne mora da uvaži većinski stav građana sa takvog referenduma!

Uostalom, pamtimo jedan takav „savetodavni“, ispostavilo se, takođe neobavezujući, referendum koji je, na predlog tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije (znači, ustavno nenadležnog) Slobodana Miloševića, Narodna skupština Srbije raspisala 7. aprila 1998, sa referendumskim pitanjem: „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?“

Na referendumu održanom 23. aprila iste godine, glasalo je 5.297.776 birača (73,05 odsto upisanih birača). Iako se protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na KiM izjasnilo čak 94,73 glasača („za“ je bilo tek 3,41 odsto), na osnovu Kumanovskog sporazuma koji je prihvatila ista, Miloševićeva vlast, NATO trupe su, već u junu 1999, ušle u južnu pokrajinu Srbije i tamo su ostale do dana današnjeg.

Naravoučenije Poglavici Lavu Koji Sedi Na Dve Hoklice: Umesto da se, kao, jedi na nekakvo istraživanje neke vladine organizacije koje mu je, navodno, potcenilo rejting, a zbog čega je on sopstvenim jedom, po vertikali i horizontali, zarazio selu svoju, takozvanu „pristojnu Srbiju“, pa joj naložio vanredno predratno stanje opšte mobilizacije…  Umesto što blamira sebe i uneređuje instituciju predsednika Republike tako što poslanicima svog Es-En-Esa u nepostojećoj Narodnoj skupštini naređuje da promptno skupe najmanje 100 potpisa (skupili 111!) i tako podrže nepostojeću inicijativu opozicije za „raspisivanje savetodavnog referenduma“ sa referendumskim pitanjem „Da li ste za pokretanje postupka za razrešenje predsednika Republike?“… Znači, umesto svega toga, može, ako već stvarno to želi i ako mu se već toliko žuri, jednostavno da, po zakonu i Ustavu, podnese ostavku ili može, pošto mu se već može, da dopusti svom Ustavnom sudu da samo konstatuje da je „povredio Ustav“ (a bar tu dokaza ima na pretek), pa da ga onda njegova skupštinska dvotrećinska većina promptno razreši.

Mada, ako mene neko nešto pita, ja bih mu poželeo nešto drugo. Da ove dve preostale godine predsedničkog mandata odradi, u miru i zdravlju, do kraja, ali, naravno, u okviru osam ustavnih nadležnosti predsednika Republike. I da budemo jasni: primer kako se to, u skladu sa Ustavom Srbije, radi treba da mu bude Tomislav Nikolić, a ne Boris Tadić.

Dakle, i to smo mu, takoreći, rešili, mada… Ima tu jedan prethodni problem.

Institucije u Srbiji, čak i ono malo njih što još funkcionišu, kao da su, „ometene u razvoju“ .

Ali, Predsednikova Tajnica je, 25. novembra 2024, ukinula onu najvažniju instituciju zakonodavne vlasti – Narodnu skupštinu Srbije. U troipominutnom monologu sažvakala je više od 50 tačaka dnevnog reda i tridesetak zakonskih predloga, uključujući i Budžet za 2025. i Krivični zakonik, i oktroisala ih kao – legalne i legitimne!

Kao što je, u proglasu objavljenom povodom uvođenja Šestojanuarske diktature 1929, kralj Aleksandar objavio da su “žalosni razdori i događaji pokolebali kod naroda veru u korisnost te ustanove narodne skupštine”, te da zato između kralja i naroda “ne može i ne sme biti više posrednika”, tako je i aktuelna predsednica i svevladarka parlamenta obnarodovala da, od pre dva meseca, između nje i njenog „dragog (naprednog) naroda“ više nema posrednika.

Bio je to klasičan teorijski i empirijski primer državnog udara. Jer, ne mogu državni udar da izvedu ni opozicija ni gnevni studenti ni prosvetari u protestu već jedino i isključivo neko iz institucija vlasti.

Državni udar je naziv za protivustavnu i protivzakonitu, nelegalnu i nasilnu smenu (nosilaca) vlasti u nekoj državi. Državni udar sprovodi deo izvršne vlasti ili državne uprave, neki visoki državni zvaničnik ili politička frakcija vlasti, ali nikako ne obični građani.

Svevladarka parlamenta je, uz sve to, odbila da ispuni svoju ustavnu i zakonsku obavez i da na dnevni red stavi narodnu inicijativu za zabranu iskopavanja litijuma i bora, zahtev za smenu predsednika Vlade, inicijativu za raspravu o pregovorima koje predsednik Republike, neovlašćeno, vodi s tamo nekima u vezi sa budućnošću KiM.

Zato je i u ovom slučaju na potezu ono čudno društvo „bosonogih zavetnica šutnje“ koje se, kako to paradoksalno zvuči, kliče – Ustavnim sudom Srbije!

(Za)ustavni sud – prozvao sam ga tako u svojim kolumnama tokom 2013. godine. Bili su to meseci neposredno nakon što je dvojac Daček  – Vuček prihvatio Briselski sporazum, a U-Se-Se se, umesto u se i sopstvenu savest i Ustav, pouzdavao u napredne „ustavotumače“ i „ustavopreporučivače“ iz vrha vlasti.

Popečitelj tadašnje pravde mr Nikola Selaković zahtevao (!) je od U-Se-Sea da „zastane sa postupkom ocene ustavnosti opštih akata koji uređuju pitanja autonomije Kosmeta“, a Njegova eks Ekselencija, onodanji predsednik Republike, „zamolio“ je U-Se-Se da, „pre ocene ustavnosti briselskih sporazuma, sačekaju dogovor sa Prištinom i da iz njega proistekne zakon o suštinskoj autonomiji, pa da onda ocene ustavnost predloga tog zakona“.

I od tada: dvanaestogodišnji muk naših plaćenih „ustavobranitelja“. Ćute o Kosovu, ne rumore niti o jednoj incijativi za ocenu ustavnosti koja se tiče povreda i kršenja Ustava od strane naših vlastodržaca. Ali, zato promptno, čim to zahteva neki „Rio tinto“ ili nešto slično, presuđuju da je Vladina „Uredba o zabrani eksploatacije litijuma i bora“ protivustavna.

Kako onda, tako danas. U-Se-Se je na istoj adresi – umesto u Sremskim Karlovcima kako je prvobitno bilo predviđeno, tu sasvim blizu, na oku Andrićevog venca. Za svaki slučaj. Da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta.

Za utehu, i studentima u protestu, U-Se-Se mu dođe nekako usput.

Ispred jednog samostana najstrožijeg ženskog katoličkog reda, karmelićanki Božanskog Srca Isusova, na Malti, tamo negde početkom 1998, čuo sam rečenicu koju sam potom citirao u jednoj kolumni od 26.4.2013: „Kada se jednom uđe u samostan, tu se, do kraja života, ostaje u večnom ćutanju, a posle smrti se unutar zidina redovnice, uglavnom, i sahranjuju.“

Na te „zavetnice tišine“ mi nekako, sve ove godine, liče vajne sudije našeg U-Se-Sea.

Cvijetin Milivojević