Ovo nije priča o studentima. Ovo je priča o tome kako se u ovoj zemlji svaka iskra gasi čim zapreti da zapali požar. Gledali smo ih kako stoje na kiši, kako hodaju kilometrima, kako im oči sijaju od inata. Mislili smo da će ta energija promeniti sve. A onda smo ih pustili da sami nose teret koji ni mnogo jači ne bi izdržali.
Nisam najsrećniji što moram da započnem kolumnu ovako, ali realnost nije eho komora. Nije algoritam koji nam šalje poruke o spuštanju tenzija i emotivne priče o suzama. Nešto drugo se dešava. Nešto što većina ne vidi osim onih koji u porodici imaju studente. Oni vide i više nego što bi želeli.
Počeću od početka. Pobuna studenata krenula je posle prebijanja ispred FDU-a. Lavina blokada zahvatila je gotovo sve fakultete u roku od mesec dana. Bio sam u prvim redovima i znam kako je izgledalo. Jedni su želeli pravdu, drugi su uživali što učestvuju u istoriji, treći su bili tu bez jasne predstave o cilju.
Prvih dana formirane su radne grupe koje su prekidale nastavu. Profesori, u početku, nisu podržavali studente. Dolazili bi na predavanja, pokušavali da održe čas, a studenti ih prekidali. Tek mesec dana kasnije, nastavno-naučna veća i deo profesora stali su uz studente neki glasno, drugi nevoljno, računajući da će cela stvar brzo splasnuti. Pogrešili su.
Studenti su stvorili savršeni PR aparat. Organizovali su se brzinom blitzkriega, preko mreža i aplikacija. Prvi put sam to video u onom čuvenom obraćanju sa praznim fasciklama, sve je bilo koordinisano u nekoliko sati, a odjek je bio ogroman. Od tada su sve akcije vodili sami studenti, dok su pojedini profesori bili samo savetnici. U medijima se uporno tvrdilo da profesori „koriste studente“. Istina je bila suprotna.
Onda su krenule šetnje po Srbiji, suze, gibanice i vrhunski studentski marketing koji je probudio građane. Ljudi koji su ih ranije nipodaštavali („Ma šta oni znaju“) počeli su da mašu maramicama s prozora i da se nadaju da će ih klinci spasiti.
Vrhunac je bio 15. marta. Nakon toga, priča se preoblikovala. Vlast je počela da kažnjava profesore smanjenim platama. Ljudi su i dalje išli na posao, mašući studentima, ali bez stvarne spremnosti da se i sami uključe. Profesori su žrtvovali svoj komfor, studenti celu godinu života, a ostatak društva se pravdao starim rečenicama: „Moram, šta ću.“
U međuvremenu, pokušavalo se pronaći „lice pokreta“. Stvorena je komisija za nadstrešnicu bez marketinškog učinka. Zatim je ulogu lidera dobio rektor Đokić, a mediji su ga predstavili kao spiritus movens čitavog bunta. Studenti su tada shvatili da njihova žrtva ne motiviše druge, te da su, od samog početka, na udaru sami sa profesorima.
Tu počinje kraj. Studenti su videli da ih svi podržavaju ali samo mahanjem. Profesori su videli da nikome nije bitno hoće li ostati bez novca. Onda je došlo do dogovora Đokića i premijera Macuta: nadoknaditi oba semestra, ugurati šest ispitnih rokova u dva i po meseca, kako bi fakulteti dobili novac za novu godinu i plate koje su već pale na minimum.
Tada su profesori praktično pustili studente niz vodu. Isti oni koji su mesecima ranije govorili: „Samo napred, možete vi to!“ sada su apelovali na empatiju prema njima. Studenti su na Vidovdan, stisnuti u ćorsokak, predali odgovornost nazad „odraslima“.
Sredina je avgusta. Za desetak dana počinju ispitni rokovi. Prvi i drugi semestar su, u mnogim slučajevima, profesori „odradili“ objavom skripti i bibliografije uz: „Snađite se.“ Negde će kriterijumi biti spušteni, negde neće. Granica od 48 bodova za budžet i dva i po meseca za šest rokova ostaje.
Kada rokovi krenu, studenti koji su se borili moraće da biraju: ostati studenti ili izgubiti status. Ako odluče da se povuku kako bi završili godinu, narod će ih napasti: „Izdali su nas.“
Ali ko je koga izdao?
Zato mislim da je vreme da prestanemo da se vozimo na ideji mladosti i studentskog bunta. Vreme je da ih podržimo i zahtevamo od univerziteta model koji će im omogućiti da sledeće godine ostanu na budžetu. Ako to ne uradimo, sve priče o solidarnosti možemo okačiti mačku o rep. I ova godina će otići u nepovrat.
Ako sada ne stanemo uz njih, ne samo rečima nego delima, zakopaćemo jednu od poslednjih generacija koja je imala hrabrosti da ustane. Ostaće samo poruka da se u ovoj zemlji bunt ne isplati, da su marame s prozora dovoljna mera „borbe“ i da je svako sam za sebe. Ako to prihvatimo, onda nismo izdali samo studente: izdali smo i sopstvenu decu i sopstvenu budućnost.
Stefan Megić, filolog, pisac, kolumnista, teoretičar pop kulture i glavni i odgovorni urednik portala Glas Ćuprije.
