„Grad je čovekov najdosledniji i, u celini, njegov najuspešniji pokušaj da rekonstituiše svet u kojem živi prema svojim željama. Ali ako je grad svet koji je čovek stvorio, to je svet u kojem je on od tada osuđen da živi. Na taj način, indirektno i bez ikakvog jasnog osećaja prirode svog zadatka, čovek je kroz izgradnju grada rekonstituisao samog sebe.”

Robert Park

U Boru, pod dimnjacima rudnika, hodam ulicama koje je kapital pretvorio u izložben salon autoindustrije. Vazduh miriše na rđu i benzin, a trotoari, nekada staze moje mladosti, sada su zarobljeni pod točkovima kapitala.

Moj rodni grad je pretvoren u koloniju krupnog kapitala, gde se profit računa u tonama bakra i zlata, a ne u životima ljudi. I upravo tu, u gradu koji je bio moj dom, a postao bojno polje, pronašao sam Anrija Lefevra i Dejvida Harvija. Njihove knjige, Pravo na grad i Pobunjeni gradovi, nisu samo stranice – one su krici, pesnice, molitve.

Kao što je moja baka palila kandilo u tami, oni su palili plamen u meni, pokazujući mi da gradovi nisu samo beton, već borba za malog čoveka. Ovaj tekst nije samo omaž njihovim idejama i stvaralaštvu – to je pesma besa, lirika otpora i akademski poziv da se digneš i uzmeš grad nazad.

Više o povratku ulici sa Džejn Džejkobs pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/smrt-i-zivot-srpskih-gradova-foto-video/

Anri Lefevr: Filozof prostora i pesnik revolucije

„Pravo na grad je krik i zahtev… To pravo vijuga kroz neočekivane staze nostalgije i turizma, komercijalizovane prostore zabave i arhitekture spektakla, ali može i da skupi snagu na ulicama, u borbama za stanove, za zelene površine, za mesta gde se ljudi sastaju.”

Anri Lefevr

Anri Lefevr (1901–1991), rođen u Ažemu, malom mestu na jugozapadu Francuske, bio je marksistički filozof i sociolog čiji je život bio prožet buntom. Odrastao je u vreme kada je kapitalizam već pokazivao svoje kandže, a Prvi svetski rat i ekonomska kriza 1920-ih oblikovali su njegov svetonazor.

Inspirisan Marksom, Hegelom i Ničeom, Lefevr je odbacivao krute akademske okvire, tražeći interdisciplinarni prostor gde filozofija, sociologija i poezija mogu da dišu zajedno. Njegov marksizam nije bio dogmatski – bio je živ, pulsirajući, usmeren na svakodnevni život i prostor kao arene borbe.

Lefevr je bio član francuske Komunističke partije do 1958, a kasnije njen kritičar. Takođe je bio u intelektualnom dijalogu sa situacionistima[1], čije su ideje o urbanom otporu i spektaklu preplitale sa njegovim radom. Njegova Proizvodnja prostora (1974) i Pravo na grad (1968) postale su temelji savremene urbane sociologije i humane geografije, utičući na mislioce poput Dejvida Harvija i Edvarda Soje.

Pravo na grad je knjiga koja ne miruje. To je manifest koji zahteva da grad postane prostor zajednice, a ne kapitala. Lefevr tvrdi da je prostor društveni produkt, oblikovan odnosima moći i otpora. On uvodi trodelnu dijalektiku: svakodnevne prakse (kako živimo grad), reprezentacije prostora (kako ga vlast konceptualizuje) i prostori reprezentacije (kako ga sanjamo).

Lefevr ne vidi ove tri dimenzije prostora kao odvojene – one su dijalektički povezane, prepliću se i sukobljavaju, stvarajući napetost koja pokreće istoriju grada. U Pravu na grad, on naglašava da je prostor dinamičan proces, a ne statična stvar. Ova dijalektika je plamen koji otkriva kako kapital pokušava da ukroti grad, ali i kako mi možemo da ga oslobodimo.

Svakodnevne prakse su ono što radimo, ono što jesmo. To je hod po trotoaru, razgovor na uglu, deca koja trče za loptom, starci koji sede na klupi i pričaju o prošlosti. To je neposredni, čulni život grada – miris svežeg hleba iz pekare, zvuk koraka na kaldrmi, dodir vetra na licu. Lefevr ovo zove perçu, prostor koji doživljavamo telom, bez posrednika, bez apstrakcije. To je neposredni, čulni odnos sa svetom, ali i prostor koji kapitalizam neprestano pokušava da kolonizuje. U Boru, gde su trotoari postali parking, svakodnevne prakse su potisnute, a ljudska spontanost ugušena pod betonom.

Ove prakse nisu samo pasivne – one su i otpor. Kad majka gura kolica preko razvaljenog trotoara, kad klinci crtaju kredom po asfaltu, oni nesvesno izazivaju red kapitala. Lefevr vidi svakodnevni život kao seme revolucije, jer u njemu leži autentičnost, čovečnost koju moćnici ne mogu da ukrote. Ali ovaj prostor je lomljiv, lako ga guše urbanistički planovi i buldožeri.

Reprezentacije prostora su apstraktni planovi vlasti, prostor koji moćnici konceptualizuju da bi kontrolisali i profitirali. To su urbanistički planovi, projekti poput Beograda na vodi, autoputevi koji seku zajednice, tržni centri koji zamjenjuju parkove. Lefevr ovo zove conçu, prostor uma, nauke, ideologije. To je prostor moći, prostor koji kapitalizam nameće da bi kontrolisao i profitirao. Ovo je prostor kapitala, gde se svaki kvadratni metar meri profitom, a ne životom.

Više o tome kako je ulica postala centar kapitalističke nepravde pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/ulica-izmedju-coveka-i-kapitalizma/

Reprezentacije prostora su alat dominacije. One nameću red, brišu razlike, pretvaraju grad u sterilnu mašinu. Beograd na vodi nije samo skup zgrada – to je ideologija, vizija grada za bogate, gde za siromašne nema mesta. Lefevr ovde vidi otuđenje: prostor koji je trebalo da bude naš, postaje kavez koji nas isključuje. Ove reprezentacije nisu neutralne – one su nasilje, jer oblikuju gde smemo da budemo, a gde smo proglašeni za „nepoželjne”.

Prostori reprezentacije su ono što sanjamo, ono za šta se borimo. To su utopije, otpori, vizije grada koji pripada svima. Lefevr ovo zove vécu, prostor mašte, kolektivnih snova, simbola. Kad sanjam o Boru gde deca trče ulicom, a ne guše se u saobraćaju, ja živim u ovom prostoru. Kad ljudi u Srbiji protestvuju protiv Rio Tinta, kad se okupljaju da brane Savski nasip, oni stvaraju prostor reprezentacije – grad koji nije rob kapitala, već dom zajednice.

Ovaj prostor je srce Lefevrove ideje o „pravu na grad”. To nije pravo da kupujemo ili konzumiramo, već pravo da oblikujemo, da učestvujemo, da sanjamo. Prostori reprezentacije su revolucionarni jer izazivaju status quo, jer nude alternativu. Ali i oni su krhki – lako ih guše moćnici, koji naše snove nazivaju „nerealnim” ili „haotičnim”.

Dijalektika koja gori: Veze, preplitanja i sukobi

„Urbano, mesto susreta, gde upotrebna vrednost ima prednost, gde se u prostor upisuje vreme bogato kvalitetom, nije ni prirodno ni nepokretno; to je mesto sukoba, prostor koji se proizvodi.”

Anri Lefevr

Svakodnevne prakse, reprezentacije prostora i prostori reprezentacije su delovi istog prostornog organizma. Svakodnevne prakse su temelj – bez njih nema života u gradu. Reprezentacije prostora pokušavaju da ih disciplinuju, da ih podrede logici kapitala. Prostori reprezentacije, pak, crpe snagu iz svakodnevnog života, ali ih transcendiraju, nudeći viziju drugačijeg grada.

U Boru, kad hodam ulicom koja je postala parking, moje svakodnevne prakse (hod) sukobljavaju se sa reprezentacijama prostora (saobraćajno–urbanistički planovi koji favorizuju automobile). Ali kad sanjam o ulici punoj dece, stvaram prostor reprezentacije, koji crpi inspiraciju iz tog hoda, ali ga preobražavaju u utopiju.

Ovi koncepti se prepliću jer svaki utiče na druge. Na primer, svakodnevne prakse nisu samo pasivne – one mogu postati prostori otpora, kao kad građani zauzmu ulicu za protest. Reprezentacije prostora, iako dominiraju, nikad nisu potpuno zatvorene; one su prožete pukotinama, jer moćnici ne mogu da kontrolišu svaki korak. Prostori reprezentacije, pak, nisu samo snovi – oni se ostvaruju kroz svakodnevne prakse, poput organizovanja zajednice da se uredi park ispred zgrade.

Širom Srbije, protesti protiv investitorskog urbanizma ili ekološki protesti su primer: svakodnevne prakse (okupljanje na ulicama) postaju prostori reprezentacije (vizija grada za sve), izazivajući reprezentacije prostora (projekat za elitu).

Više o tome kako smo izgubili trotoar pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/trotoar-kao-ogledalo-urbanog-nasilja/

Srce Lefevreove dijalektike je sukob. Reprezentacije prostora (moć kapitala) i prostori reprezentacije (snovi zajednice) su u stalnom ratu. Kapital pokušava da uguši utopije, da ih svede na „nerealne”. Svakodnevne prakse su poprište ovog sukoba – one mogu biti kolonizovane (kad se provlačim između parkiranih automobila na trotoaru), ali i oslobođene (kad se ljudi okupe da blokiraju ulicu u znak protesta). Lefevr vidi ovu napetost kao pokretačku snagu promene: sukob između otuđenja i oslobođenja je ono što rađa „pravo na grad”.

Ova dijalektička borba nije apstraktna – ona je svuda oko nas. Kad dete čeka zeleno svetlo koje nikad ne dolazi, to je svakodnevna praksa gušena reprezentacijom prostora (saobraćajnim planom koji favorizuje automobile). Kad to isto dete sanja o ulici gde može da trči, to je prostor reprezentacije, plamen koji izaziva moć.

kturnih projekata, ova dijalektika je krv koja teče gradom. Lefevr nas uči da je prostor bojno polje, ali i seme revolucije. Svaki korak, svaki san, svaki krik je deo borbe da grad postane naš.

Lefevreova filozofija nije samo deskriptivna – ona je normativna i revolucionarna. On ne prihvata svet kakav jeste; on ga osporava. Njegova ideja je ukorenjena u Ničeovom pozivu na stvaranje kreativnog otpora i Hegelovu sintezu suprotnosti. Ali Lefevr ide dalje: za njega, kapitalizam ne samo da otuđuje rad (kao što je Marks tvrdio), već otuđuje ceo život, pretvarajući gradove u mašine za profit. Njegov „krik za gradom” je krik za povratkom humanosti, za prostorom gde čovek nije rob, već stvaralac.

Dok je Hajdeger govorio o „bivanju u svetu” kroz vreme, Lefevr bi rekao da je to „bivanje u prostoru”. Svet, za Lefevra, nije samo datost – on je borba, proces, sukob između otuđenja i oslobođenja.

Pravo na grad je poziv na pobunu. Nije suvoparna teorija – svaka stranica gori. Lefevr ne samo da analizira, on inspiriše. Ali, knjiga ima i slabosti: ponekad je previše apstraktna, ostavljajući čitaoca da sam traži konkretne odgovore. Ipak, to je njena snaga – tera te da razmišljaš, da sanjaš, da deluješ.

Više o tome kako je grad izbacio decu sa ulice https://bezcenzure.rs/zarobljeni-u-nepokretnosti-ulice-i-gradovi-bez-dece/

Dejvid Harvi: Seciranje kapitala i buđenje otpora

„Gradovi su, na kraju krajeva, stvoreni kao složeni, pulsirajući sistemi kroz svakodnevne prakse onih koji ih nastanjuju, koriste, grade i upravljaju njima. Ali te prakse diriguju moćne sile kapitalističke akumulacije i klasne borbe, koje oblikuju ono što grad može da bude.”

Dejvid Harvi

Dejvid Harvi,  rođen 1935. u Gilingemu (Velika Britanija), je marksistički geograf i teoretičar društva, proveo je život secirajući kapitalizam. Odrastao je u posleratnoj Britaniji, gde su klasne nejednakosti bile svuda oko njega. Studirao je geografiju na Kembridžu, ali su ga Marks, Lefevr i urbani pokreti 1960-ih odveli dalje – ka razumevanju kako kapital oblikuje prostor. Jedan je od dvadeset najcitiranijih autora u oblasti humanističkih nauka.

Njegov svetonazor, duboko ukorenjen u marksizmu, fokusira se na prostornu dinamiku kapitalizma i otpor koji ona rađa. Harvi je postao glasnik savremenih urbanih borbi, utičući na aktiviste i akademike. Njegova knjiga Pobunjeni gradovi (2012) je kulminacija tog rada, ali i direktan odgovor na globalnu finansijsku krizu 2008. i pokrete poput Occupy Wall Street-a.

Pobunjeni gradovi je knjiga koja razbija iluzije. Harvi tvrdi da su gradovi ključni za akumulaciju kapitala, ali i za otpor protiv njega. On analizira kako kapitalizam koristi urbanizaciju da apsorbuje višak kapitala – kroz nebodere, autoputeve, gentrifikaciju[2] – ali pokazuje i kako gradovi postaju arene pobune. „Gradovi su epicentri akumulacije kapitala, ali i epicentri otpora”, piše Harvi, i te reči su me potresle dok sam ih čitao. Knjiga je briljantna u svojoj sposobnosti da poveže globalne ekonomske tokove sa lokalnim borbama – od Njujorka do Atine.

Harvi, za razliku od Lefevra, dolazi iz geografske tradicije, ali njegova misao je jednako filozofska. Njegov koncept kapitalističke prostorno-vremenske kompresije nije samo ekonomska analiza – to je ontološka i epistemološka kritika kapitalističkog sveta. Harvi tvrdi da kapitalizam ne samo da ubrzava proizvodnju i potrošnju, već i preoblikuje samu strukturu prostora i vremena, menjajući način na koji doživljavamo svet. U modernim gradovima, ovo je očigledno: saobraćajne gužve, neboderi, gentrifikacija – sve je to deo „kompresije” koja život čini bržim, ali i plićim.

Više o klasnom ratu u saobraćaju pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/mobilnost-kao-klasna-privilegija/

Ontološki aspekt: Za Harvija, kapitalizam nije samo ekonomski sistem – on je sila koja redefinše biće. Prostorno-vremenska kompresija pretvara prostor u alat akumulacije kapitala, a vreme u tiraniju produktivnosti. Širom Srbije, gde fabrike propadaju, a tržni centri, elitna naselja i kladionice niču, Harvi bi video kako kapital „kompresuje” prostor da apsorbuje višak kapitala, dok ljudi ostaju zarobljeni u nepokretnosti.

Epistemološki aspekt: Harvi nas pita kako promišljamo o svetu pod kapitalizmom? Naše znanje je fragmentirano, ubrzano, otuđeno – gubimo sposobnost da razumemo prostor kao zajednicu jer ga doživljavamo kao robu. Kada na kostima parkova i zelenih površina niču tržni centri i parking garaže, vidim Harvijevu poentu: kapitalizam ne samo da menja svet, već i naš način da promišljamo o njemu.

Gradovi, za Harvija, nisu samo mesta – oni su mašine kapitalizma, ali i bojišta otpora. On vidi kapitalizam kao sistem pun kontradikcija: gradi nebodere da apsorbuje profit, ali istovremeno stvara uslove za pobunu. Njegova analiza Pariza 19. veka ili Njujorka posle 2008. pokazuje kako kapitalizam koristi prostor da preživi, ali i kako taj isti prostor postaje seme revolucije.

Filozofski kontekst: Harvi nastavlja marksističku tradiciju, ali je proširuje geografskim i antropološkim dimenzijama. Dok Lefevr naglašava svakodnevni život, Harvi se fokusira na strukturalnu dinamiku kapitalizma. Njegova misao podseća na Kanta (prostorno-vremenske kategorije kao uslovi iskustva), ali ih preokreće: za Harvija, prostor i vreme nisu neutralni – oni su bojna polja moći. I dok Lefevr sanja utopiju, Harvi je analitičniji – on vidi otpor kao neizbežan ishod kapitalističkih kontradikcija.

Lefevr i Harvi u dijalogu

Lefevr i Harvi dele marksističku osnovu, ali njihovi pogledi na svet se razlikuju u fokusu i tonu. Lefevr je pesnik revolucije, čovek koji veruje u moć svakodnevnog života i utopijskog sna. Harvi je analitičar, secira kapitalizam sa preciznošću hirurga, ali i pokazuje kako se otpor rađa iz njegovih pukotina. Dok Lefevr vidi prostor kao društveni produkt i polje mogućnosti, Harvi ga vidi kao alat kapitala i arenu sukoba.

Pogled na kapitalizam: Lefevr kritikuje kapitalizam kao otuđujuću silu koja guši život, dok Harvi ga vidi kao mašinu koja funkcioniše kroz prostorne „ispravke” (spatial fixes)[3]. U Boru, Lefevr bi se fokusirao na gubitak zajednice zbog ekspanzivnog rudaranje, dok bi Harvi analizirao kako Bor postaje deo globalnog lanca akumulacije kapitala.

Pogled na otpor: Lefevr veruje u spontani otpor svakodnevnog čoveka – „pravo na grad” je kolektivni san. Harvi je sistematičniji: otpor je strukturalni odgovor na kapitalističke krize, vidljiv u pokretima poput Occupy Wall Street-a ili protesta protiv Rio Tinta u Srbiji.

Filozofska dubina: Lefevr je više ontolog – pita šta prostor jeste i kako oblikuje naše biće. Harvi je epistemolog i etičar – pita kako kapitalizam menja naše znanje i šta možemo učiniti da ga osporimo.

Ono gde se obojica slažu je, da je tradicionalni, ili istorijski grad, ubijen pod navalom agresivnog kapitalističkog razvoja. Što bi Harvi rekao: „Polagati pravo na grad je, u suštini, polagati pravo na nešto što više ne postoji”.

Obojica, međutim, dele viziju sveta u kojem prostor nije datost, već borba. Njihova filozofija je praktična: ne opisuju samo svet, već pozivaju na njegovu transformaciju.

Više o ulici kao simbolu društvene nepravde pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/krocio-sam-na-ulicu-i-sreo-sam-nepravdu/

Dublji filozofski kontekst: Moć, otpor i humanost

„Urbanizacija je uvek bila klasni fenomen određenog tipa, jer se viškovi izdvajaju iz nekog određenog mesta i od nekog, dok se kontrola nad upotrebom viškova obično nalazi u rukama manjine.”

Dejvid Harvi 

Lefevr i Harvi postavljaju fundamentalna pitanja o odnosu čoveka i sveta. Njihova misao može se povezati sa širim filozofskim temama kao što su moć, otpor i humanost.

Moć: Inspirisani Fukoovom idejom da je moć svuda, oni pokazuju kako kapitalizam koristi prostor kao alat dominacije. Ali za razliku od Fukoove disperzovane moći, oni vide kapitalizam kao centralizovanu silu koja se može izazvati.

Otpor: Dok Niče govori o volji za moć, Lefevr i Harvi govore o volji za prostor – volji da se grad povrati. Njihov otpor nije individualan, već kolektivan, ukorenjen u zajednici.

Humanost: Za razliku od Kanta, koji čoveka vidi kao racionalno biće iznad prirode, oni vide čoveka kao biće u prostoru, čije je dostojanstvo ugroženo kapitalizmom. Pravo na grad i Pobunjeni gradovi su pozivi na povratak humanisti kroz borbu.

Lefevr i Harvi su znali da prostor ne pada s neba, već se proizvodi – i to često na štetu onih koji nemaju ni snage, ni prava da u toj proizvodnji učestvuju.

Možemo reći, da po njima, kapitalizam ne završava na berzi, već na raskrsnici. Tamo gde dete čeka zeleno, koje nikada ne dolazi. Tamo gde žena u invalidskim kolicima ne može preći jer je ivičnjak previsok. Tamo gde grad prestaje da bude dom – i postaje algoritam profita.

Takođe, zajedno su otvorili pitanje pogubnog delovanja neoliberalnog poretka. Jedna od misija ovog poretka je da pomogne da se reši problem viška kapitala i nezaposlenosti preko urbanizacije. Što danas vidimo širom svetu i u svim megalopolisima.

Znali su da je grad političko telo, da ulica nije ulica ako nije dostupna svima, i da prostor pripada onima koji ga žive, a ne onima koji ga iznajmljuju, pregrađuju i privatizuju.

Obojica su inspirisani Marksom, ali su kritikovali ekonomski strukturalizam koji je dominirao marksizmom njihovog vremena. Lefevr je odbacivao apstraktnu kontrolu proizvodnih snaga, insistirajući na važnosti svakodnevnog života i prostora. Harvi je, pak, razvio teoriju urbane akumulacije kapitala, pokazujući kako gradovi postaju alati za apsorpciju viška kapitala. Njihove ideje su uticale na situacioniste, humane geografe i urbane aktiviste, ali i na mene – jer su mi dali alate da razumem kako kapitalizam guši gradove u Srbiji, i kako možemo da se borimo.

Obe knjige su pisane za one koji su zarobljeni u nepokretnosti – ne samo fizičkoj, već društvenoj, političkoj, egzistencijalnoj.

Više o tome kako su gradovi žrtvovani automobilu pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/kult-automobila-sistem-koji-nas-porobljava/

Poziv na filozofsku i praktičnu revoluciju

„Pravo na grad nije samo sloboda da koristimo ono što grad nudi: to je pravo da promenimo sebe menjajući grad. To je kolektivno, a ne pojedinačno pravo, jer ova promena zahteva snagu zajednice da preoblikuje tokove urbanizacije. Sloboda da stvaramo i preoblikujemo naše gradove i sebe, tvrdim, jedno je od najdragocenijih, a najzapostavljenijih ljudskih prava.”

Dejvid Harvi

U Srbiji, zemlji na periferiji kapitalizma, i večito zarobljenoj u tranziciji, kapitalizam nije apstraktan – on je lice investitora koji kupuje našu zemlju, lice političara koji prodaju naše ulice, lice buldožera koji ruši naše snove.

Lefevre je znao da prostor nije samo ono što vidimo – već i ono što nam je uskraćeno da zamislimo. Zato je govorio o produkciji prostora – procesu u kome moćnici projektuju, zakonski nameću i kulturno oblikuju gde ćemo se kretati, gde ćemo biti poželjni, a gde prećutno prognani.

Lefevre je verovao da svako ima pravo na grad. Ne samo kao potrošač i konzument, već pravo da oblikuje, da zamišlja, da odlučuje. On je govorio o kolektivnom prisvajanju prostora – ne kroz posed, već kroz učestvovanje. Ulice, trgovi, parkovi, zgrade – sve to, govorio je, mora biti socijalno otvoreno.

Harvi je znao da kapitalizam danas ne živi samo u fabrikama – već i u luksuznim zgradama. U projektima. U investicionim planovima. U mapama koje brišu siromašne i crtaju zatvorene zajednice sa kapijama i nadzornim kamerama.

Iza tih stakala i kamera, iza fasada sa veštačkim cvećem, krije se nova forma kontrole – urbani nadzor,privatizovana ulica,marketing života.

Više o urbanoj poetici grada pročitaj ovde https://bezcenzure.rs/poetika-prostora-i-arhitektura-prisustva/

Urbanizam odavno nije pitanje struke – već pitanje moći. Kada grad grade oni koji nemaju kontakt s životom – onda grad postaje opresija. Onda prostor više nije scena života, već operaciona sala kapitala. Može se reći, da pravo na grad ne počinje u kancelariji urbaniste, već u dahu jednog deteta koje gleda ka ulici, a ne sme da pređe.

Nepravda ne počinje od represivnog policijskog aparata – već kod urbaniste. Kod planera koji crtaju zonu A i zonu B, a zaboravljaju da postoje i živi ljudi u zoni C. U svakom betonskom bloku, nalazi se deo klase koja nije pitana. Zato je grad postao polje klasnog rata, tiho i bez pušaka, ali smrtonosno za one koji ne donose profit.

Kada se trg zabetonira, a klupa bez naslona postavi da obeshrabri beskućnika, kada se siromašno naselje poruši zbog autoputa, kad biciklista postane „smetnja”, a trotoar uski prolaz za „nevažne” – tada grad ne postaje moderan, već monstruozan.

Harvi to zove urbana akumulacija kapitala – kada se resursi prostora koncentrišu u rukama nekolicine, a većina biva isključena nevidljivim barijerama. Lefevre bi rekao da je to produkcija otuđenja – kad grad postaje mesto u kom ne pripadaš.

Pravo na grad i Pobunjeni gradovi, nisu prašnjavi akademski spisi – one su manifesti, pozivi na pobuna, na revoluciju u načinu na koji gledamo na ove proklete urbane kaveze koje zovemo stanovima. I da, prokleti su – jer ih je kapitalizam uzeo u šake, iscedio im dušu i pretvorio ih u mašine za profit. Lefevr i Harvi su mi pokazali da se to može i mora slomiti.

Njihov rad je revolt protiv neoliberalnog poretka koji je u poslednjih trideset godina sistematski privatizovao koncepte kontrole – kontrolu viškova (vrednosti), bezbedosti i prava.

Lefevr i Harvi su mi postali više od autora – postali su saputnici. Njihov bes je moj bes, njihova borba je moja borba. Kad hodam ulicama Bora, vidim njihove ideje u svakom napuštenom parku, u svakom trotoaru koji je ukrao automobil. Vidim ih u očima ljudi koji se bore za svoje ulice, za svoje domove. Njihove knjige su mi dale jezik da imenujem bol, ali i nadu da sanjam o boljem gradu.

U kapitalističkom društvu, prostor nije rezultat prirodnog toka, već proizvodnja u interesu kapitala. Znam, zvuči suvoparno. Ali kada ovu rečenicu pročitaš s pogledom na Bor, postaje ti jasno: ne udišeš kancer jer je to sudbina, već jer je neko izračunao da je profit vredniji od tvog zdravlja.

Igor Velić, master inž. saobraćaja

(Predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost)

[1] Situacionistička internacionala (SI) je bila mala međunarodna grupa političkih i umetničkih agitatora ukorenjenih u marksizmu, anarhizmu i umetničkoj avangardi s početka 20. veka (dadaizmu, nadrealizmu i slično). Osnovana je 1957. godine sa ciljem radikalne društvene promene. Tokom 1960-ih se deli na nekoliko manjih grupa. Pripadnici SI se nazivaju situacionisti. Naziv situacionizam potiče od reči situacija, pošto su oni smatrali da je najvažnija promena, revolucija svakodnevnog života, a to se postiže svesnim stvaranjem željenih situacija.

[2] Gentrifikacija ili urbana gentrifikacija je proces u kome se stare jeftine zgrade ili čitavi delovi grada, najčešće radnička naselja, pretvaraju u skupe zgrade za dobrostojeće pripadnike srednje klase, koji se doseljavaju umesto originalnog stanovništva, koje sebi ne može da priušti povećanje dažbina i troškova života. Najčešće se gentrifikuju centri gradova sa tendencijom pomeranja siromašnog stanovništva ka periferiji.

[3] „Spatial fix” je pojam koji je Dejvid Harvi razvio kako bi objasnio kako kapitalizam rešava svoje unutrašnje krize – viškove kapitala i rada – kroz prostornu reorganizaciju i ekspanziju. Kada sistem naiđe na zasićenje (pad profita, prezasićeno tržište, tehnološki višak), kapital „beži“ u nove prostore – ulaže u infrastrukturu, urbanizaciju, nekretnine i mega-projekte. Tako nastaju autoputevi, tržni centri, gentrifikovane četvrti i luksuzni kvartovi, ne da bi zadovoljili stvarne potrebe ljudi, već da bi se višak kapitala apsorbovao i ciklus akumulacije nastavio. Ovo ne rešava uzroke krize, već ih samo privremeno odlaže, često stvarajući nove nejednakosti i nasilno preoblikujući gradove u interesu kapitala.