Izdajnike ne vole ni oni kojima izdaja koristi. Pragmatizam je jedno, a vrednosni standardi su nešto drugo. Štaviše, i izdajnici, vremenom, počnu da preziru sopstveni lik i nedelo. Da bi to odložili ili bar umanjili, lažu ne samo druge već i sebe! Tu se krije jedan od razloga što novinar Filip Rodić usiljeno brani patrijarha Porfirija, u narodu, zbog lažne skromnosti i beskrajne koristoljubivosti, prozvanog Profitije Majbahški.

Ako je u vezi sa nekim pitanjem Srpska pravoslavna crkva morala da se suprotstavi Vučiću, to je njegova prodaja Kosova. Vrh SPC-to nije uradio. Da stvari budu gore, nastavio je, potkupljen i ucenjen, da se sramno klanja diktatoru koji krčmi nacionalne interese. To je potka mog teksta „Zloduh ,Svetog Sinana’ lebdi nad Patrijaršijom“, objavljenog u listu „Danas“.

Filipa Rodića je rečeno toliko potreslo da je morao da reaguje. On je sluga svih režima. Doduše, onomad se iz neko razloga posvađao sa „žutim“ šefovima, pa je to racionalizovao pričom o svom probuđenom patriotizmu, koji ga je, kao, omeo u daljem služenu našim i inostranim evroatlantistima. Tako nešto apriori ne bih odbacio, ali on je počeo da radi za Vučića i ostao u SNS pratećem orkestru i pošto je spin-diktatorovo nedelo postalo u potpunosti vidljivo. Samodržac je napravio leguru najgoreg „žutog“ nasleđa sa najcrnjim radikalskim talogom, i ne samo što je nastavio, već je posle nekog vremena i drastično produbio izdajničku i lopovsku politiku prethodnog režima. I to uz preuzimanje njegovih najozloglašenijih kadrova, tipa Gorana Vesića i Jelene Trivan. 

Goran Vesić FOTO: Fonet/Zoran Mrđa

Alek bez časti – kako bi Vašington i Brisel prihvatili njegovu kriminalnu vladavinu – sproveo je u tom kontekstu totalnu kosovsku izdaju, koju je zaokružio 2023, prihvatanjem Francusko-nemačkog plana o faktičkom priznanju Kosova i potpunim prepuštanjem Srba na severu Kosova albanskim bojovnicima. Rodić nije glup čovek da mu to nije kristalno jasno. Uprkos tome i dalje tvrdi da je Vučićeva kosovska politika mudra a njegove oponente perverzno napada da su oni izdali Kosovo. Moral mu je, očito, na tako „visokom nivou“ da je i zaslužio da, između ostalog, bude stalni kolumnista „Večernjih novosti“, neformalnog glasila BIA, kojoj je jedina svrha špijuniranje i maltretiranje opoziciono nastrojenih građana. Štiti, kao i svaka politička policija u autokratskom sistemu, opskurni režim a ne državu i nacionalne interese! 

Da se vratimo Rodiću. Ujeo sam ga, navodno, za srce, nepoštovanjem patrijarha. Ko zna možda mu se u snu, pošto mi se činilo da je ranije bio neoboljševik i ateista, kada je upoznao „prepodobnog“ gospodara Vučića, javila ikona Josifa Džugašvilija. Ona je – verovali ili ne – uprkos Staljinovim krvavim anticrkvenim delima pre dvadesetak godina naslikana (zbog njegovih ratnih i geopolitičkih uspeha), te se donedavno nalazila (srećom odatle je uklonjena) u jednom hramu Ruske pravoslavne crkve u okolini Sankt-Peterburga. Uz njenu pomoć se,  ko zna, možda stvarno rodio verski naboj u Filipovoj duši. 

Primarno zato – a ne što je, kako bi „zlobnici“ rekli, dobio još jednu nagradicu instaliranjem u Upravni odbor Javnog servisa zvanog RTS – isukao je britko pero i krenuo u „bogoljubivi“ juriš protiv kritičara Porfirija i Vučića. Možda. Ali slutim da se radilo i o onome što sam već rekao na početku teksta, tj. da dobro zna ko je i šta je pa brani svoj marketinški imidž od sopstvene savesti i drugih ljudi. Na to se nadovezuje i političko-medijski zadatak da štiti one koji su u hijerarhiji veleizdaje bolje pozicionirani od njega. 

Vučić je lopov i lažov koji otima šta stigne, od Kosova do naših vitalnih materijalnih resursa. Dok to radi krije se iza onoga što je donedavno kod Srba imalo veliki autoritet. Zna da je lakše krasti kada se ruka ne vidi. Problem je što mu se zakloni krune. Jedan od njih, već vrlo porozan, jeste Srpska pravoslavna crkva. Ako su od neke institucije građani očekivali da digne glas zbog kosovske veleizdaje – da pokrene litije kao u Crnoj Gori protiv Milove bezbožničke i antisrpske vlasti, i protiv Vučićevog režima koji je prodao Kosovo – onda je to SPC. Međutim, ništa se nije desilo. Porfirije je u potpunosti postao Profitije. 

To sve veći broj Srba vidi i osuđuje. Doduše, nemalo je još i onih koji nisu u sebi prelomili da je izdaju potrebno tako nazvati makar u njoj učestvovao i patrijarh, pa i dalje zbunjeno kukaju zbog naše nacionalne zle sudbine, ali izbegavaju da prelome i imenuju unutrašnje krivce za to, te krenu u oslobodilački „boj“ protiv lažnih veličina koje su u funkciji našeg sloma. Psuju mačka u potoku, osuđuju spoljne sile zla, ali izbegavaju da to učine i sa njenim domaćim slugama – ili bar nekima od njih – gde spadaju Vučić, Porfirije i njima slični „velikani“. 

Da bi tako bilo i dalje, Rodić histerično brani karikaturu od patrijarha. On je spoljni bedem odbrane Vučića, ali i Filipovog samozavaravanja, da nije isto što je bio neki od bednih pres sekretara srpskog sluge J. B. Tita, koji mu je pomagao u komadanju Srbije 1974, Draže Markovića. Njegovu krivicu ni najmanje ne umanjuje tzv. „Plava knjiga“ (1977) – od koje je uzgred budi rečeno i odustao kada je shvatio da je Broz ljut – kojom se naknadno malčice bunio zbog toga što je uz njegovu pomoć prosuto srpsko mleko (pokrajine su faktički izdvojene iz sastava SR Srbije). Filip i njemu slični bi isto tako da profitiraju od izdaje a onda da se jeftino pozerski vade. Na njihovu nesreću neće se još dugo ogledati u iskrivljenom ogledalu. Primiče se kraj diktature Aleka bez Kosova. I neverne Tome polako ali sigurno počinju da uviđaju da je ovom narodu on veći dušmanin od četiri čuvene turske dahije skupa. 

Porfirije FOTO: SPC

Rodiću za utehu, bar će i dalje nekome moći da poruči da je sačuvao „čast“ i „profesionalni dignitet“ jer je dosledno tvrdio da je Vučićeva kosovska politika dobro osmišljena. Kurti možda to zapazi i nagradi ga nekim mestom u kosovskoj „diplomatiji“, kao što je to bio slučaj dok je služio nekom od srpskih režima pre ovog sadašnjeg odlazećeg. Život je pun paradoksa. Ako u Rusiji čudna raskolnička sekta koju predvodi raspop Eustahije poštuje pomenutog Josifa kao „Svetog Staljina“, što onda i Fićko ne bi postao Rodići, i bio „ambasador“ Kosova u, recimo, prijateljskoj mu Liberiji? 

Prema svecu i tropar. Dobro mu ide učenje jezika pa će savladati i albanski, a može da povede i Profitija, sve sa blindiranim Majbahom, da mu bude vozač-ispovednik, pošto ga probuđeni Srbi najure sa čela svoje krovne nacionalno-verske institucije kakva je vekovima bila Srpska pravoslavna crkva. To moramo da uradimo jer ako posle pada Vučića ne bude svestrano presečena politika nacionalne izdaje koja je pod njegovim „žezlom“ metastazirala – od državnih institucija do crkve – biće da smo džabe krečili! 

Dragomir Anđelković