Nisam ti ja taj građanin sveta, oprosti,
meni se sunce oko Srbije okreće,
gunj mi skrojen od đedovskih kosti,
ima nešto u ovim otkosima od sveg tvoga
lepše i veće.
Ja sam ti od onih vazda namrštenih izjutra,
ne progovaram dok ne stresem kafu i šljivu,
al ništa pitomije od mene iznutra
ja ti se zaplačem na vrbu krivu.
Znam koja je muka povila,
ovde i kamen zna da zaječi,
mojim su rekama groblja plovila,
ovde se rana- ranom leči.
Neće opanak, trvodglavo june,
ja da ga silim vala ne mogu,
zar da me orah psuje i kune,
pod njim se onda još zarekoh Bogu…
Ne idem, bre, pa nek svi odu,
imam ja svojih manastira,
ovde sam potomak slavnome rodu
a tamo nemir tuđega mira.
Svrati mi mesec na čašu ljute,
onu od jedre šljive ranke,
opjani se pa promaši pute,
pojurim za njim, dam mu opanke…
Ne idem, bre, pa nek sve pojedu suše,
posejaću goli kamen,
rodiće i on u ovo duše
Srbin je ognjište, srpstvo je plamen!
Odoh noć da odmenim,
uspavao se mesec pjani,
šta je Srbin do čuvar svoda,
lučonoša, da sunce da ne rani…
Nisam vam ja taj građanin sveta,
ova međa meni dosta je,
ne mogu poneti dovoljno Srbije,
nit živeti za to da mi nedostaje.
Mihailo Medenica
