Zašto je Aleksandar Vučić nedavno morao da ide Tomislavu Nikoliću na noge u Bajčetinu? Dva su razloga zašto je Vučić to morao da uradi: prvi je da utvrdi tzv. patriotsko jezgro naprednjačkih birača (ma koliko to zvučalo besmisleno posle svih izdaja) kojima je Tomislav Nikolić neka vrsta garanta da ta stranka nije postala potpuno prozapadna i izdajnička već da u njoj i dalje ima nešto srpsko. Drugi je preventivne prirode jer bi Tomislav Nikolić mogao jedno jutro da se probudi sa idejom da podrži studentske proteste i kaže kako je vreme za političke promene u Srbiji jer ono što je danas na vlasti nije ono za šta se on borio kad je osnivao SNS. Naravno da korumpirani Nikolić to neće uraditi jer je politička kukavica, lezilebović i šićardžija koji nije smeo da se kandiduje za drugi predsednički mandat već je Vučiću prepustio apsolutnu vlast u stranci, službama bezbednosti i državi u celini. Razume se da to nije uradio za džabe već za masne privilegije da i po isteku predsedničke funkcije do dana današnjeg protivzakonito živi u državnoj vili i za velike pare vodi nepostojeću državnu agenciju u koju je zaposlio svu svojtu, a koja nikada nikome nije podnela niti jedan izveštaj o svom (ne)radu. Ako se može naći veći krivac od Aleksandra Vučića za ovu propast u kojoj živimo, onda je to Tomislav Nikolić – simbol političkog karijeriste i interesdžije bez bilo kakvih političkih principa, bez koga, međutim, Vučić samostalno ne bi došao u današnju poziciju političke svemoći.   

Kada smo već pomenuli tu hipotetičku mogućnost da Tomislav Nikolić ili bilo ko drugi iz aktuelne vlasti napusti naprednjačke redove i stane na stranu političkih promena, samim tim smo otvorili jednu od više krupnih moralnih dilema koje su karakteristične za bavljenje politikom. Šta je prihvatljivo a šta ne na putu političkog uspeha? Koje granice se smeju preći a koje ne? Može li se pobediti nedemokratska vlast „na dušeku sve duvan pušeći” i razglabajući velike opozicione, ideološke i moralne priče bez ikakve obaveze i spremnosti na žrtvu, rizik i kompromis?

Evo tri pravila bez kojih će teško biti političkih promena u Srbiji:

Nema političkih promena u diktatorskim režimima dok deo vladajućeg režima ne pređe na drugu stranu. 

Ovo pravilo se odnosi kako na funkcionere tako i na birače vlasti, kao i na ključne delove sistema u medijima, pravosuđu, policiji, vojsci, službama bezbednosti generalno… Jednostavno nemate dovoljno potencijala za smenu vlasti bez podrške iznutra, bez obzira koliko vam se ona gadila. Ovo se posebno odnosi na izbore i donedavne birače vlasti koje treba pridobiti za našu stranu.  

Da bi se pobedila diktatorska vlast moraju se zanemariti ideološke razlike u opoziciji. 

Vreme ovakve vlasti nije vreme za isticanje ideoloških razlika jer ne postoji normalan politički život, već nam je potrebno objedinjavanje svih opozicionih snaga u jedan front za smenu vlasti kako bi upravo došlo do normalizacije političkih prilika u kojima će onda doći do izražaja razne političke ideologije i biti organizovana slobodna utakmica između njih. To znači da imamo zajednički interes da padne aktuelna nedemokratska vlast kako bismo u budućnosti mogli slobodno da se takmičimo sa našim programima. 

Političke promene uglavnom moraju aminovati velike svetske sile. 

Velike svetske sile uvek se mešaju u unutrašnja politička pitanja manjih država, a u slučaju da nisu direktni inspiratori i organizatori političkih promena sasvim sigurno daju saglasnost da se političke promene mogu dogoditi. Naravno, često su im interesi suprotstavljeni a ni oni nisu svemoćni i ne mogu sve da kontrolišu, posebno kada su veliki istorijski događaji u pitanju i kada dođe do punoće vremena. Tako da određene političke promene niko ne može da zaustavi niti kanališe, što se nadamo da će biti i naš slučaj u Srbiji. Jer bi za buduću vlast od najvećeg značaja bilo da nikome ništa nije dužna, ni spolja ni unutra, jer jedino u tom slučaju može da sprovede pravdu i zaštiti nacionalne interese. 

Razume se da bi svi oni sa povišenim moralnim osećajima u politici bili veoma srećni da ne moraju da gledaju preletače koji beže sa broda vlasti koji tone, da ne moraju da koračaju u istoj koloni sa ideološkim protivnicima ili vagaju šta će reći moćnici sa Zapada ili Istoka, ali o svemu tome se mora voditi računa ako se žele političke promene u Srbiji. Svakako da bi bilo najbolje da uspemo u smeni vlasti bez ova tri pravila, ali biće ih veoma teško izbeći.

Jedno je, međutim, kako doći do političkih promena, a drugo je šta raditi nakon smene vlasti. Ovo drugo je i bitnije i teže pitanje. Ako dođe do promene nedemokratske vlasti, koliko si dužan preletačima iz redova prethodne vlasti, a koliko stranom faktoru? Koliko si uopšte nezavisan u vođenju državne politike? Da li će oni koji su koračali zajedno na putu do političkih promena odmah ući u međusobni sukob ili je moguće napraviti demokratsku atmosferu u kojoj se poštuju političke različitosti i postoji interes opšteg dobra koji se i dalje zajednički sledi? Da li će nova vlast u svoje redove primiti prevarante i interesdžije iz prethodne vlasti ili će napraviti sito i rešeto koje to neće dozvoliti? Da li će vodeći učesnici u kriminalu i korupciji iz vrha vlasti i kompletnog sistema koji joj je verno služio konačno biti uhapšeni, procesuirani, osuđeni na zatvorske i novčane kazne? Da li će im biti zabranjeno dalje bavljenje politikom? Ili će sve ostati isto? Tu tek počinju pravi problemi.

Boško Obradović

Ma koliko danas bilo teško da dođe do političkih promena koje toliko dugo i željno čekamo i radimo na tome, to je ništa prema onome što nas čeka ako do njih dođe, jer je formiranje nove vlasti ogroman izazov. Ali se svakako tome radujemo i nastavljamo sa borbom da do toga dođe i da se što pre ovog zla oslobodimo, uz sva upozorenja i organizaciju na šta treba obratiti pažnju posle. 

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri.