Studenti su svojom pobunom dokazali i pokazali dve stvari: prvo da je mafijaško kriminalni režim Aleksandra Vučića ranjiv, da egzistira na veoma poroznim temeljima i da ga čini gomila prestravljenih nikogovića koji se hrane tuđim strahom i širenjem kojekakvih zavera o navodnoj ugroženosti naroda i države. A zapravo su oni jedina i stvarna pretnja ovom narodu i državi.

Drugo, da je nesposobna opozicija zapravo druga strana medalje bezumne vlasti, da funkcionišu u otvorenoj ili vešto prikrivenoj kolaboraciji sa režimom, gde svima ne fali ni dlaka s glave, a različiti biznisi i kombinacije se samo umnožavaju na obostrano zadovoljstvo.

Studenti su zapravo postigli nešto što se i u teoriji smatralo nemogućom misijom, a to je da nas sve približe čuvenom idealu oličenom u onom da ovi odu, a da se ovi ne vrate! Nikad nismo bili bliže toj mogućnosti koju sve vreme zagovara velika većina naroda. Otuda tolika podrška studentskom buntu, suze radosnice na svakom ćošku i želja da se ovo nemoguće stanje u državi reši na najbolji mogući način. Nije tajna koliko je ova vlast dojadila svakom iole normalnom i pristojnom čoveku. Isto tako, jasno je, da postojeća ovako organizovana opozicija ne uliva nikakvo poverenje. Studenti su im i jednima i drugima jasno stavili do znanja da su nebitni i da nisu nadležni za ono što bi moralo da usledi. A to je posle smene nakaradnog režima kompletna promena sistema gde više neće biti moguće da gledamo ovakve likove koji besomučno pljačkaju i uništavaju sopstveni narod i državu.

Takav stav neće niko od njih tek tako oprostiti, ali pošto su u opštoj defanzivi i šta god da preduzmu i predlože i jednima i drugima se brzometno obije o glavu, oni čekaju podele među dobro organizovanim studentima kao uvertiru u slom pobune i nezadovoljstva naroda vidljivog na svakom koraku.

Mnogi od njih čak i rade na tome na različite načine. Vučić panično, često u beloj peni, pokušava da na scenu vrati opoziciju dajući im na važnosti, jer sa njima ume i zna da je svaka bitka unapred dobijena. Ali mu to nikako ne polazi za rukom, jer je opozicija svojim ponašanjem, iskazanim stavovima u potpunosti izgubila kredibilitet kod naroda. Stoga izbori koji bi u svakoj zemlji posle ovako duboke krize bili najrazumnije rešenje, ovde to nisu, s obzirom na vakum koji se pojavio posle uspešnih studenstkih protesta koje niko nije očekivao. Za tri meseca studenti su uradili više nego opozicija za 12 godina. Ako ništa uspeli su da obore vladu. Istine radi, u Vučićevoj Srbiji se članovi vlade ništa ne pitaju. Zna se ko o svemu odlučuje, a upravo je on stavljen u poziciju da nema nijedan adekvatan odgovor na ono što se događa. Izanđali vođa je isteran na čistinu i nema više nazad.

Ono što je posebno opasno u ovom novonastalom društvenom vakumu gde su svi zapitani koliko će sve ovo još trajati i kako će se okončati, je pojava lažnih prvoboraca. Po dobro oprobanom komunističkom receptu uz dva svedoka, ili čak i bez njih, svedoci smo da su pojedinci predstavljajući sebe kao ljute prvoborce odjednom shvatili kakav je Vučić i njegov režim i sada na različite načine pokušavaju da drže predavanja namećući se narodu i svim onim istinskim borcima i žrtvama te i takve politike. Stvarni i istinski prvoborci se polako uklanjaju sa javne scene kako ne bi bili neugodni svedoci kukavičluka i materijalne koristi koju su ovi novi samozvani prvoborci sticali svih ovih godina u neprimerenoj kohabitaciji sa vlašću. Pokušaji novopridošlih prvoboraca su vidljivi na svakom koraku, ali ukoliko bi šira zajednica uključujući i studente dozvolila da oni i njihova logika ovladaju, to bi predstavljalo dodatnu nepravdu za narod toliko gladan pravde. A samim tim stvorila nove preduslove za dalje podele u društvu koje teško da bi iko ikada više mogao ispraviti.

FOTO: Fonet

Zato pamet u glavu. Neki ljudi su odavno na belom hlebu zato što su se principijelno i aktivno borili protiv svih anomalija koje je utemeljio ovaj režim. Upravo oni mogu pomoći u preko potrebnom ozdravljenju srpskog društva, jer iako nedovoljno brojni mogu na pravi način ukazati ko je ko. A bez toga neće biti ni toliko željene pravde, ni toliko potrebnog ozdravljenja. Imamo dovoljno iskustva na koji način se nekad sticao lažni prvoborački staž i kako su uklanjani svi oni koji su i pre 1941. godine otišli u šumu da se bore protiv okupatora i domaćih izdajnika. To se više ne sme ponoviti. Lažnih heroja imamo previše, stvarnih premalo.

Studenti su pokazali da imaju lep rukopis. Prepoznatljiv. Karakterističan. Ali još nisu napisali domaći zadatak. To se ne može izvesti bez angažovanja i pomoći svih. Ako želimo dobro narodu i državi nema više čekanja. Vreme je za opštu mobilizaciju. Crkva, vojska, policija, zdravstvo, SANU i mnogi drugi, su valjda još deo ovog naroda.

Srđan Škoro