Srpska opozicija ne ume da poentira čak i kada joj neko namest zicer. Ona govori kada bi trebalo da ćuti, ćuti kada drugi očekuju da govori i tako u krug. Tri različite inicijative iz tri različite opozicione organizacije pojavile su se prethodne nedelje i više zbunile opozicionu javnost nego što su je ohrabrile ili motivisale. A hrabrost i motivacija je upravo ono što nam treba, jer postoji broj ljudi u svim gradovima Srbije koji su stalno na protestima, na uilci, na blokadama. Taj broj je gotovo konstantan i taj broj je lako konvertovati u glasove. Ail, taj broj nije dovoljan. Ni približno. 

Za uspešnu akciju proteste treba omasoviti, a za to je potrebno ljude ohrabriti i motivisati. Ohrabriti jer su ljudi uplašeni, zastrašeni, ucenjeni. Vučićev imaginarijum funkcioniše pomoću štapa i šargarepe, a srpsko krdo se naviklo da uziva u sve oskudnijoj šargarepi i nije spreno da trpi udarce štapom. Sada ta strepnja nije više tako opasna, ni realna. Ljudi vide da je Vučić uplašen više nego oni, a strah ne kalja samo obraz čoveku, već i njegove gaće.

Ljudi se polako oslobađaju straha, ali potrebno ih je i motivisati da pruže aktvan otpor, da ne kuckaju na tastaturama, da ne mrljmaju sebi u bradu, da ne škrguću zubima dok su im usta još uvek zatvorena. Mogu da petnaestominutnom tišinom kažu sve ono što su doživeli proteklih trinaest godina.

Preambiciozno bi bilo očekivti da će svi oni koji su došli na Slaviju, ispred Ustavnog suda ili na Autokomandu  u tom broju i tako jedinstveno izać i na biračka mesta ili krenuti da podržavaju stranke koje su trenutno na političkom meniju. Suočavajući se sa tom činjenicom, stranke pokazuju nedozvoljenu nervozu, nervoza ih čini tapavim, trapavost dodatno ruši njihov ionako mikroskopski kredibilitet.

Demokrate štrajkuju u Skupštini, ZLF bojkotuje rad odbora, DSS blokira samostalno auto-put, ostali prave performanse u prisustvu vlasti i prave tviter klipove. Sve haotično, bez jasnog plana i cilja. 

Ono sto opoziciona javnost očekuje jeste kazivanje jedinstva. Zašto se ne napravi jedinstvena akcija u parlamentu ili van njega?Drugo, očekuje se da se stranačke i lične trzavice stave po strani i da se lični i stranački interesi podrede opštim. Zašto su onda pomenute akcije samopromoterske? Očekuje se da stranke nauče nešto od studenata, jer je ova pobunjena omladina uradila za tri meseca više nego sto su stranke uradile za trinaest godina. Ko na koga treba da se ugleda? Ko koga treba da sledi?

Studenti su organizovani, jedinstveni i solidarni, i što je mnogo važnije, opšti interes im je iznad ličnog. Nema lidera, jer niko nema ambiciju da zloupotrebi ovu narodnu energiju. Nema formalne organizacije, jer se niko ne sprema za poslaničke mandate i budžetske sinekure. Nema prepucavanja sa Vučićem, jer ovo nije licmčni sukob, vec izgradnja nove Srbije gradnjom funkcionalnih institucija.

Studenti ne rade sve ono što je opozicja radila tako neuspešno godinama unazad. I zato sve ovo miriše na uspeh. Zato se hulja ljulja. Hulja se ljulja jer napram sebe nema još jednu hulju, slabiju, nesposobniju. I zato je najslabiji došao na vlast. 

Opozicione partije moraju da stanu u red, odnosno da se dovedu u red. Bez iskakanja jer će ispasti iz broda koji plovi ka uspehu. Moraju da slušaju naredbe kapetana, jer nisu oni kolovođe, ne određuju oni koordinate plovidbe, nisu oni crtali mapu puta do pobede. Ako to ne umeju, onda neka barem budu putnici, makar i oni slepi. Samo da ne budu teret koj će potopiti brod. Ne bi im bilo prvi put.