Srpska pravoslavna crkva (SPC), kao deo jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, pozvana je da bude svetionik vere, istine i moralne čistote u svetu. Ipak, kao i svaka institucija koju čine ljudi, ni Crkva nije imuna na iskušenja, sablazni i padove. Poslednjih decenija, SPC se suočava sa nizom ozbiljnih kriza koje zahtevaju hrabru unutrašnju refleksiju i javni pokajnički govor – u svetlu Jevanđelja i pred licem Božijim.
- Problem seksualnih zloupotreba: rana na Telu Crkve
Izveštaji o seksualnim zloupotrebama, uključujući slučajeve pedofilije, predstavljaju ne samo moralni skandal, već i duboku duhovnu tragediju. U Novom zavetu, Hristos jasno kaže: „A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se veže kamen vodenički o vrat njegov i da potone u dubinu morsku“ (Mt 18,6).
SPC, kao čuvar moralnog i duhovnog poretka, ne sme tolerisati prikrivanje takvih grehova pod plaštom „zaštite ugleda Crkve“. Ugled Crkve se čuva istinom, a ne zataškavanjem.
Nedostatak institucionalnog mehanizma za nezavisnu istragu i sankcionisanje duhovnih lica osumnjičenih za ovakva dela baca senku na samu pastirsku službu. Kanonsko pravo nalaže da se svaki prezviter i episkop ispita i, ako se utvrdi krivica, udalji iz službe (Kanoni Svetih Apostola, 25. i 27. kanon).
- Politizacija Crkve i upliv stranih interesa
U poslednje vreme sve se češće u javnosti govori o povezanosti pojedinih episkopa i sveštenika sa stranim obaveštajnim strukturama, naročito iz Ruske Federacije. Takvi kontakti, ukoliko nisu isključivo duhovne prirode, predstavljaju ozbiljno narušavanje duhovne autonomije Crkve i rizik da se ona pretvori u instrument političkog uticaja.
Upravni akti i saborne odluke SPC jasno zahtevaju neutralnost Crkve u političkim i geopolitičkim pitanjima koja mogu izazvati podele među vernicima. Duhovni pastir ne sme biti „čovek ove vlasti“, već čovek Boga živoga. Kako kaže apostol Pavle: „Niko, koji vojuje, ne zapliće se u poslove ovoga sveta, da ugodi onome koji ga je postavio za vojnika“ (2. Tim. 2,4).
- Duhovna obamrlost i gubitak proročke reči
Jedna od najdubljih kriza SPC jeste gubitak autentične, proročke reči – reči koja bez straha raskrinkava greh, opominje moćne i brani nezaštićene. Previše često Crkva danas govori jezikom diplomatije, umesto jevanđelske hrabrosti. Narod gladan Boga i pravde ne nalazi utehu u birokratizovanoj hijerarhiji, već traži svedočanstvo – život u Hristu.
- Potreba za unutrašnjim pokajanjem i reformom
Rešenje za ove krize nije u rušenju autoriteta Crkve, već u njenom pročišćenju – kroz pokajanje, ispovedanje istine i vraćanje osnovama duhovnog života. Crkva mora uvesti transparentne mehanizme kontrole, osnažiti laikate u crkvenom životu i vratiti se duhu sabornosti.
SPC danas stoji pred raskršćem: hoće li izabrati put samoodržanja kroz prećutkivanje i politizaciju, ili put samopreispitivanja kroz pokajanje, istinu i obnovu? Crkva Hristova nije savršena zato što su ljudi u njoj bezgrešni, već zato što se u njoj stalno vrši pokajanje i obnavlja blagodaću Duha Svetoga. Na nama je – sveštenstvu, monaštvu i vernicima – da svojim delanjem doprinesemo toj obnovi.
Ali jasno treba reći: SPC ne može i ne sme proći nekažnjeno – ni za grehe svojih pojedinaca, ni za institucionalne propuste, prikrivanja i saučesništva. Crkva ne živi u vakuumu – ona ima odgovornost pred Bogom, ali i pred narodom koji joj veruje. Ako Crkva ne očisti samu sebe, onda će – po evanđelskoj pravdi – biti očišćena sudom Božijim i istorijskim posramljenjem.
Jer „sud počinje najpre od doma Božijega“ (1. Pt 4,17). A ako Crkva zataška zlo, ako štiti greh iz straha ili koristi, onda više ne stoji pod blagodaću, već pod osudom. Tamo gde nema pokajanja – dolazi oganj. Gospod se ne da rugati.
Zato je krajnje vreme da se prekine ćutanje, odbace političke kalkulacije, raskinu veze sa mračnim interesima i da Crkva – počev od episkopa – klekne, zatraži oproštaj i vrati se Prvom Ljubavnom Zakonu: Istini.
Đakon Bojan Jovanović
