Od kada je počela predizborna kampanja sve intenzivnije nas planski guraju u dve opasne krajnosti. Prva – iza koje, uveren sam, direktno stoji režim – jeste tvrdnja da su izbori isključivo „EU okupacionog“ karaktera, tj. da biramo između SNS kvislinškog vladajućeg kartela i od strane prozapadnih faktora uzurpirane Studentske liste. Obe strane su u celini, kao, iste!
Drugim rečima, tvrdi se, da i jedna i druga grupacija imaju iste gazde i u (anti)nacionalnoj sferi radiće slične stvari, te je besmisleno opredeljivati se između njih, pa je pametnije apstinirati. Takva propagandna kombinatorika ide na ruku Vučiću jer njegovi birači su već mobilisani i imuni na opisani narativ, a namera je da se demorališu i demobilišu građani koji su protiv aktuelne vlasti ali su nezadovoljni time što je Studentska lista doživela patriotsku „čistku“ i u važnim nacionalnim pitanjima je nedorečena.
Drugo, jednako štetočinsko zastranjivanje (i to na kraju krajeva opet u korist AV) jeste naturanje priče da izbore obeležava „referendumska atmosfera“, u smislu totalne polarizacije na one koji su uz SNS establišment i one koji podržavaju Studentsku listu. Kao nema „trećeg“. To em nije tačno, em je kontraproduktivno po demokratske promene. Možda neki poen u delu antirežimski opredeljenog građanstva može da donese SL, ali je osuđuje da i nadalje bude opoziciona, tj. eliminiše mogućnost da postojeći mafijaški režim brzo bude srušen.
Na neki način ova druga propagandna šema se nadovezuje i hrani prvu, zakulisno-naprednjačku. Jer, pod „referendumskom atmosferom“ podrazumeva se farbanje političke scene u dve boje – crnu i belu, bez drugih mogućnosti – i dovođenje birača u situaciju da se nužno između toga opredele ili da se nevoljni da to učine povuku u svoj paralelni svet.
Da je došlo do onoga što sam duže od godinu dana zagovarao (naravno ne samo ja), to bi bilo realno, ovako nije. Kojim slučajem da je (1) SL tako sastavljena da bude (geo)politički izbalansirana na relaciji nacionalna i građansko-anacionalna te prozapadna Srbija, odnosno da su (2) sve relevantne opozicione partije dobile makar po jednog predstavnika na njoj kako bi bilo kompenzovano njihovo povlačenje iz izborne trke i, konačno, (3) da je nova izvršna vlast u startu oročena na 6 meseci ili godinu dana kako bi stvorila demokratske uslove da biramo one koje hoćemo sve zajedno sa njihovim ideologijama, a ne samo da odbacimo one koje nećemo – legitimno bismo mogli da pričamo o „referendumskim izborima“. Ovako njih definitivno nemamo već se nasilno natura fejk „referendumska klima“!
Uz Studensku listu sa opozicione strane na izbore ide i prozapadna koalicija „Evropska Srbija“ te nacionalni blok Novog DSS-a i Monarhista, nazvan „Autentična desnica“. Neko će staroj opoziciji prebaciti to što u prethodnom periodu nije uspela da sruši režima pa i uputiti joj sumnje da je sa njim imala tajne veze. Opet, sve više je onih koji Studentskoj listi stavljaju na teret to da je postala maska za predstavnike dela starog žutog režima koji su je u saradnji sa antisrpskim NVO sektorom uzurpirali, jer su svesni da otkriveno nikada neće moći da dođu na vlast pošto ih i narod željan istinskih promena nikako neće.
Verovatno svega rečenog u nekoj meri u svakoj od opozicionih kolona ima, ali to svakako nije dominantno. Uz anacionalne pa i antinacionalne kandidate za poslanike na SL tu ima i onih koji su nesporno patriotski iskazani a ne samo tako tiho opredeljeni. I kod „stare“ opozicije u igri su ljudi raznih karaktera i moralnih normi, a ne samo oni za koje postoje slutnje da su bili u kombinacijama sa Vučićem; uz to, što je on slabiji veća je verovatnoća da će na njega udariti i oni koji su bili spremni na neki vid saradnje sa njim dok su smatrali da je nedodirljiv. A takvih kao što ima u partijskoj opoziciji, ima infiltriranih i na SL te u njenom timu za podršku. Samo malo dublje izanalizirajte ko je sve sada veliča sa „levice“ i „desnice“. Ne rade to zbog nje već radi sebe, nadajući se da će ponovo odskočiti na talasu podrške SL i tako anulirati svoj prethodni politički bankrot.
Takvo je stanje stvari i ono nije ružičasto u vezi sa bilo kojim opozicionim taborom, ali je kontraproduktivno od drveta ne videti šumu; treba ipak posmatrati zbir a ne samo elemente. Politika je uvek bila prljava. Bitno je pragmatično se postaviti i iz svega izvući nacionalni maksimum. Ako to projektujemo na dolazeće izbore, važno je da bez strasti prihvatimo da na njima Vučić ima tri kolone protivnika, od kojih je SL svakako najjača, ali nije jedina. Ni njoj najnaklonjeniji istraživači javnog mnjenja ne tvrde da ima podršku pedeset posto građana.
Da bi se došlo do toga da se baš taj ili veći procenat birača podstakne da se opredeli protiv režima, odnosno da se pozitivno ohrabre oni koji se kolebaju da li da izađu na glasanje jer im SL nije po volji ali žele da Vučić ode, potrebno je prihvatiti pragmatičnu ideju čoveka koji je bio stub brzog ekonomskog i vojno-političkog uspona Kine, Deng Sjaopinga, koja glasi: „Nije bitno da li je mačka crne ili bele boje već da hvata miševe“. Kome to neće da prihvati taj zapravo hrani miševe!
Svako ko iskreno želi promene, mora da se rukovodi onim što je rekao čuveni Kinez, i da se bez obzira na lične afinitete zalaže da što više punoletnih stanovnika naše zemlje podrži neku od antirežimskih kolona, a ne da na ih praznim pričama o „nebitnim okupacionim izborima“ ili „referendumskom opredeljivanju isključivo između SL i SNS“, demotiviše da daju svoj glas u prilog odlaska lažnog cara Aleka.
Da završim ovaj tekst sa još dve tuđe mudre izreke, koje naglašavaju do sada rečeno u vezi sa izbornim mućkama raznih BIA-ša, BND-ovaca, žutaća, ostalih isflekanih političara koji se sada kače na studentski voz i inih (polu)udbaša. Kako je francuski pesnik i esejista Pol Valeri pomalo cinično primetio: „Politika je veština sprečavanja ljudi da se mešaju u ono što ih se tiče“. Ne dozvolimo mufljuzima da nam to ponovo urade!
Na jednom polu, razni žuti i NVO soroševski prevaranti uz pomoć svog medijskog lobija, nastoje da zaokruže za sada još polovičnu otmicu SL (zbog otpora mnogih plenuma i prisustva na njoj značajnog broja patriotskih poslaničkih kandidata), makar i po cenu sabotiranja realne (post)izborne pobede. Bolje im je da postanu gospodari jake opozicione grupacije i da čekaju da ih Brisel i Berlin jednog dana dovede na vlast (po crnogorskom receptu da ode Milo a da njegova geopolitika bude nastavljena) nego da budu otvoreni nacionalno-demokratski procesi koje se plaše da ne mogu da drže pod kontrolom, u slučaju brzog pada njihove SNS kvislinške sabraće.
Na drugoj strani SNS lažno-opozicioni, navodno ultra patriotski propagandisti, pozivaju građane da dignu ruke od promena zašto što im SL i ostatak opozicije nisu po idealnoj meri. Nije nego. Pa Vučić je svojom kosovskom veleizdajom dokazao da naciji u praksi može da nanese zlo o kome razni deklarisani anti-Srbi samo mogu da maštaju. Nećemo valjda da mu dopustimo da zbog straha od neizvesnosti koju nose promene nastavi da produbljuje svoja već postojeća zlodela?
Zato na izbore i – kako to naš narod kaže – neka nam bude „od volje“ da biramo „kao Šokcu post“. Katolici za razliku od nas pravoslavaca imaju mnogo manje ograničenja tokom njega, pa im je lakše da izaberu nešto što im prija ili im bar manje ne prija. Ne namećimo sebi nepotrebna izborna ograničena pod pritiskom dela javnosti koji je nezrelo podlegao prljavim igrama agresivnih lobista sa raznih strana, već odlučujmo svojim glavama i srcima, ne zaboravljajući na ceo spektar opozicionih boja, tako da realno doprinesemo preobražaju Srbije na boje ili makar otvaranu vrata da naše društvo polako krene ka tome.
I imajmo stalno na umu da je bio u pravu poznati irsko-britanski pisac Džordž Bernard Šo kada je rekao: „Loše političare biraju dobri građani koji ne izlaze na izbore“!
Dragomir Anđelković
