Još jedna srpska porodica je tiho otišla sa Kosova i Metohije.
Nikom ništa.
Niko ništa.
I danima pre nje su, i druge se prodice spremaju…
Nikom ništa.
Niko ništa.
Tiho odlaze Srbi. Kome da se glasnu?
Bog ih čuje i bez reči. Mi ne čujemo ni da vrisnu.
Nikom ništa.
Niko ništa.
Trn će pokriti prag. Kljunuće kuća ko ono starica zagledana niz drum čekajući da joj se vrate…
Umiru kuće ko živa čeljada isto.
Srpske tiho, kao i Srbi.
Nikom ništa.
Niko ništa.
Mi ćemo dogodine…
Kad presuše kafane.
Kad ispevamo sve…
Kad smislimo skuplju reč.
Kad nas ne bude ništa koštala…
Kad Ibra i Drima bude dovoljno za po čaše…
Kad jave da je umrla zadnja kuća ostajnica…
Nikom ništa.
Niko ništa.
Odlaziće tiho srpske prodice.
Kome da se jave?
Prokletije već znaju sve, a mi najskupljih reči imamo za tri bukvara, tako da…
Bednici izdaju zavetnu svetinju, prezirem ih, a po čemu sam bolji?!
Još jedna srpska porodica je tiho otišla sa Kosova i Metohije!
Još tiše ću reći to. Ne znam im ni prezimena.
Ko da je bitno, nisu s mog praga, valjda neće na moj…
Dogodine ću, kad jave da je kljunula ona kuća, daleko od moje, čekala je neke Srbe, nisam od njih…
Napiću se! To bar umem valjano, junački, Obilić šankova s fajront Gazimestana…
Još jedna je srpska porodica tiho otišla s Kosova i Metohije.
Nikom ništa.
Niko ništa.
Dogodine, ove smo još mamurni, prestari da dignemo glas.
Dogodine ćemo biti taman.
Samo nek jave! Zašto odlaze tako tiho i bez jauka?
Gospod čuje, ali lako je Gospodu, nama treba malo glasnije…
Najglasnije, dovoljno da ne čujemo.
Nakupilo se, bre, tih najskupljih reči, pesama, zakletvi, zaveta…
Polako! Dogodine!
Nikom ništa!
Niko ništa!
Još jedna srpska porodica je tiho otišla sa Kosova i Metohije.
Da je samo malo glasnije, ali ovako…
Nikom ništa.
Niko ništa.
Mihailo Medenica
