Ustani Srbijo 
Džek Keruak (1922-1969), američki pisac francuskog porekla, izgovorio je 1948. godine čuvenu rečenicu, koja je kasnije dobila dodatni smisao i postala lajtmotiv čitavog jednog društvenog pokreta. Ona glasi: „Mi smo razbijeno pokoljenje“ (We are beat generation).
Izvorno, Keruak je imao u vidu omladinske grupe koje su – umorne od sterilnih pravila posle tek okončane enormne globalne bure a u jeku novih (geo)političkih talasanja, ponašajući se za to doba neuobičajeno neformalno – naglašeno gazile tada još sveprožimajuće društvene konvencije. Za mnoge su te grupacije, otuda, delovale vrednosno razbijeno. Drugi su ih doživljavali kao osveženje.
Tako je počelo ubrzano promišljane i popularisanje onoga što se već na neki način dešavalo, te će u „zaokruženom“ vidu postati poznato kao pokret „Bit generacija“. On se zalagao za mnogo veće ispoljavanje sloboda u domenu onoga što ljudima godi ili njihovim životima daje smisao – od duhovnog istraživanja, uključujući i verski misticizam, preko svakodnevnog neobuzdanog hedonizma (ali bez opterećenosti materijalističkim pogledom na svet), do eksperimentisanja sa drogama.
Na objektivno naraslu društvenu krizu, zaista su ponuđeni na neko vreme individualno relaksirajući odgovori, ali bez obzira na ostvareni kulturni uticaj te popularnost koju je „bit“ priča stekla i ima je do danas, čini mi se da je neosnovano reći da je dat zdrav osnov za stvaranje bolje budućnosti. Neki oslobađajući elementi su svakako za pohvalu, ali, uveren sam, ne i duh pokreta u celini.
Zašto je to bitno sada imati u vidu u Srbiji? Pa stoga što je srpsko društvo razbijeno i vrednosno umorno, verovatno, više nego ikada ranije. Uz sve muke sa kojima smo se pre suočavali, imali smo veliki rezervoar mentalne, biološke i svake druge vitalnosti. To nam je omogućavalo da lečimo i najteže rane te nastavimo da idemo napred. Taj rezervoar je, nažalost, i pre dolaska Vučića na vlast bile prilično iscrpljen, ali sada je gotovo pa devastiran.
Aleksandar Vučić sa svojom političkom bandom, do krajnosti sramnim ponašanjem – neverovatnim laganjem, licemerjem i pretvaranjem, do sada neviđenom banalnom grabežljivošću i simbiozom politike i kriminala, urušavanjem svih institucija, sramoćenjem Srbije u svetu i naše države u očima sopstvenog građanstva – bacio je moralno-vrednosnu atomsku bombu ogromne razorne snage na našu zemlju. Na stranu sada i njeno potpuno materijalno pljačkanje (koje se relativno brzo prevaziđe kada postoji zdrav duh).
Ranije smo imali ideološki loše postavljene sisteme raznih vrsta, ali nikada ovakav i ovoliki, kolokvijalno shvaćen, nacionalni nihilizam. Posledice toga su strašne. Da je tako vidi se i po reakciji nemalog dela srpskog društva na poljuljanu SNS autokratiju. Od kada je opravdano pojačana borba protiv nje, pod njenim plaštom nas neopravdano mnogi vuku u lavirint iracionalnosti.
Mnogo toga – bilo suštinski ili polazeći od (geo)političkog konteksta – nerealnog pa i iracionalnog, gorljivo se nameće ili traži. Asortiman često nespojivog je ogroman: (neo)komunizam, jugoslovenstvo, srpska megalomanija (da olako povratimo sve ono što nam je ovako ili onako oteto, kao da je za to dovoljno imati želju), anarhizam, EU fanatizam, rusomanija, i ko zna šta sve još.
Na pustoši koju SNS piromani ostavljaju za sobom – a pri tome ni nju još nismo oslobodili pa da tu nešto novo počnemo da podižemo – razni bi hteli da grade ono što se ne može sagraditi. I to nije problem, dok nije masovna pojava. Uvek u društveno-političkim promišljanjima i zalaganjima – pogotovo u kriznim vremenima – ima iracionalnosti. Ne košta mnogo kada marginalci glasno, pa i nasrtljivo, maštaju o bilo čemu.
Zabrinjavajuće je kada iracionalnost postane masovno prisutna, što se usled opšteg razočarenja u tzv. politike elite, ideološke sisteme, spoljne faktore – kod nas sve opasnije dešava. Što su pukotine na Vučićevoj nakaradnoj konstrukciji veće, unutar njih se spontano ili, od onih koji Srbima ne žele dobro, planski, taloži novi nacionalno erozivni sadržaj. Tome svi koji srpskom narodu i srpskim zemljama žele dobro, moraju da se suprotstave, makar tako što neće sebi dopustiti da podlegnu nakaradnoj društvenoj atmosferi.
Kada budemo sutra donosili odluke koga da podržimo – od građansko-demokratskog otpora još agresivnim uzurpatorima vlasti do pre ili kasnije realnih izbora – držimo se one stare izreke: „Pamet u glavu“!
Kakvegod nas na mah emocije ispunjavale, racionalno mislimo šta je moguće a šta nije s obzirom na okolnosti u kojima živimo. Pri tome uvek imajmo u vidu da je Srbija matična država srpskog naroda u celini te da bi prema njemu postupila odgovorno, ali i zaštitila sveobuhvatne interese građana koji žive unutar zone koju Beograd uistinu kontroliše, mora da ima ekonomsku, vojnopolitičku, identitetsku snagu, ali i produktivne geopolitike partnere.
Ne nasedajmo na jeftine priče koje vode suludom trošenju ono malo životne energije koja nam je ostala, već se opredeljujmo na temelju racionalnog razmatranja stvari za ono što vodi kakvoj-takvoj obnovi pravne države i ključnih institucija, funkcionalne ekonomije, identitetske politike i produktivnog spoljnopolitičkog pristupa.
Na svakome od nas je da u narednom periodu, već u skladu sa „ponudom“, prosudi šta je to, ali bitno je da mislimo hladnih glave, ne obazirući se na arlaukanje od iracionalnosti ili egoizma pomahnitalih vukova, koji su sada sa obe strane, naizgled homogenog ali zapravo vrlo heterogenog političkog fronta, veoma aktivni. Nije dovoljno rešiti se sumanutog diktatora Vučića, već i onemogućiti one koji bi iz ludosti ili podmuklosti nastavili da na neki način razaraju Srbiju i posle njega.
Mi jesmo u mnogo čemu razbijeno pokoljenje, ali setimo se još jedne mudre izreke naših predaka (koja nije prisutna samo u narodnim pripovetkama već i svakodnevnom govoru): „Živ klan, nedoklan!“. Srbi su kao ptica feniks, i kada sagore ponovo se rode. To je i dalje moguće kolikogod da nam se drastično smanjio potencijal za revitalizaciju (o čemu je već bilo reči), ali ne smemo da napravimo novu veliku grešku. Ona već uistinu može da bude fatalna!
Toliko za sada o tome. Bitno je da imamo u vidu da se „ne jede sve što leti“. Onda ćemo već, svi na svoj način, to i politički da konkretizujemo u narednom periodu. Nemamo pravo na „bit“ odgovore na nesreću koja nas je zadesila, ma koliko oni nekada bili opijajući!
Dragomir Anđelković
