Србији је потребан тврд суверенистички став и приступ политичким питањима који у сржи брани и гледа српске националне интересе, а не лични режим какав је створио актуелни председник Србије, који је “клијентелистички” и у потпуности наслоњен на “окупационе структуре”, оценио је адвокат и један од оснивача “Народне мреже” Владан Глишић.
Глишић је казао да је спољна политика Србије, оличена у првом човеку државе, хаотична и недоследна, те “понајвише повијена према онима који не мисле добро овом народу”. “Она је попут председника Србије, човека хаотичног у свему, проблематичног психолошког профила са проблематичним морално-политичким идејама. Као што председник Србије води политику као трговачки путник, који истражује шта тржиште хоће и то после продаје као своје идеје, тако се све то понашање пресликава на спољну политику Србије”, навео је Глишић.

Бивши председнички кандидат Двери из 2012. године сматра да напредњачки режим није први “клијентелистички режим” у Србији, али да је можда и највише одмакао у чињеници “узимања синекура и задуживања код окупационих управника”. “Читава ова корупција, недвосмислено велика и раширена, којој сведочимо у Србији, последица је онога што су нам урадили управо они који данас из ЕУ или САД долазе да нам причају како треба да се боримо са корупцијом. Какав нонсенс, они су родно место корупције а држе лекције шта би и како требало да радимо”, истакао је Глишић.
Према његовим речима, не сме се заборавити да је српски народ остао стамен и неповијен у тешким околностима 90-их и да је с тим у вези “срамно улагивање и додворавање окупатору”, што је, по њему, један од модуса операнди власти Српске напредне странке.
“Народ који је стајао сам и храбро се супротставио у борби против онога што сад жели да згази цели свет, 1999. се показао као врло озбиљан народ и морамо бити свесни да у време кад смо једини били на линији фронта, Београдом нису могли да прелећу амерички хеликоптери а да не буду оборени (као ових дана у Венецуели; хапшење венецуеланског председника Николаса Мадура). 78 дана тешких удара целог НАТО-а, уз Русију која се правила луда и Кину која је морала да прогута бомбардовање своје амбасаде у Београду, и данас представљају сведочанство својеврсног хероизма и схватања каква је и колика димензија нашег деценијског отпора свим тим (окупационим) структурама. То се не сме заборавити и багателисати”, наводи Глишић, истичући да све поменуто посебно добија на значају данас “после много ситуација у којима гледамо како се цело човечанство увија под америчким безобразлуком, и на то насилништво не реагује како би требало”.
Симптом/М. М.