Свима је позната она прича о срећним робовима који су радили у кући код газде – робовласника, заузврат откривали су све намере оних других, експлоатисаних, који су могли да остваре бољи статус и положај једино борбом. Ови први би их денунцирали код газде, а за то добијали одређене привилегије, могли су да оглођу бачену и неоглођену кост, користе изношену гардеробу , били су прави срећни робови, и највећа сметња развоју демократије и правде.
Слично је и код нас данас, актуелна је ова стара прича у друштвеном уређењу слична неолибералном капитализму у многим сегментима увек.
Данас су робовласници тајкуни са огромним капиталом стеченим пљачком друштвене и државне својине, повезани са државним апаратом и класичним обликом експлоатације радне снаге, стицањем енормних профита на рачун радника и њихове више него бедне дневнице у тешким условима. Наравно, нису тајкуни лично примењавали незаконите мере према извршиоцима, већ су за ту намеру користили „срећне робове“, оне мале менаџере, шефове и шевчиће, које су награђивали већим привилегијама, бољим статусом, и наравно већом платом, са задатком да упрегну радну снагу до изнемоглости, да исисају и последњу кап, а све у функцији стварања екстрапрофита за тајкуна – робовласника. Радник је морао да извршава сваки посао, ту опис није постојао, радник није имао паузу за ручак ни пет минута, иако је радио дванаест сати. Јео је, пио у ходу, радећи, наравно ако је што имао појести, а физиолошке потребе могао да врши само уколико је замена могла да му изађе у сусрет.
Са минималном платом ишли су у минималну пензију и молили свемогућег и његовог потчињеног да их задржи у неком радном облику. Јер, буквално са том пензијом не би имали ни за лекове само.
И тако до „издиханија“, бедног завршетка радног и животног века. Држави би то савршено одговарало јер би себе приказивала као најзаслужнију за ово „општеблагостање“, за пораст запослености, а са тајкуном би поделила вишак производа у некој размери која више покрива и џепове државних функционера. И сви срећни и сви задовољни осим оног сужња који „оре небеске њиве“
И ту је крај приче, осим да синдикати немо све посматрају док меркају неки део колача за њих и њихов нерад
Синиша Стојчић
